уторак, 27. децембар 2011.

Пред буктавим загонеткама Господњим;Рђаво расположење


Ко би знао откуда оно долази! Кад би било могуће што пре га се ратосиљати.Али,оно је као време:нико не зна одакле,када,зашто...За разлику од времена,за наше променљиво расположење нема,чак,ни предзнака.Треба се,напросто,покорити.
Не,ни у ком случају!Не може бити речи о покорности!
Рђаво расположење мора слушати нас!
Рђаво расположење-то није оно што ја сам у себи замишљам,не оно што проистиче из дубине моје душе,оно тек означава како се ја према томе односим,и затим,шта ја дозвољавам другим људима да осете.
Два последња услова су у нашој власти: ми њима располажемо,и они нам се морају покорити.Ко то још увек није разумео,мора по могућству ускоро да научи разумевати;зато се то односи на темеље самоконтроле.
Рђаво расположење пониче из унутрашњег раскола,чије основно чвориште остаје у подсвести,и њега није лако размрсити.
Тај раскол или,како се изражавају лекари који лече душу,тај"конфликт"поникао је не одједном;најпре,он се храни од дечјих година и може изненада да оживи или лако да се заоштри.
Могуће је да ћу се од њега избавити,међутим,ипак је такође могуће и да ћу га носити са собом до саме смрти.Да,теглићу га у себи и издржаћу га,помирићу се са његовим постојањем,бићу принуђен да се са њим вечно бавим,једном речју-односићу се према њему творачки.
Боже небески,па то није разлог за "рђаво расположење"!
Твоја је лична ствар како се односиш према свом унутрашњем конфликту,према оном предосетном приливу нових снага.
Ако унутар себе не умеш да се учврстиш као победник,ако си толико незахвалан,да,стојећи пред главним задатком свога живота видиш само "тешкоће" и "непријатности" и постајеш"утучен",онда бар не износи своје кукавиштво пред друге људе!
Јак карактер радује се тешкоћама и смеши се непријатностима.
Не можеш сам-ишти помоћи,али је оно најглавније-моли се: искрена молитва увек ће бити услишена.Али,само не откривај своју слабост пред страним људима!
Неприлично је избрбљати тајну;а рђаво расположење чини управо то.Плакати због бола је-детињасто;а рђаво расположење је кукумавчење.Није ли недостојно друге заражавати својом болешћу:а рђаво расположење је заразно.
Зар не знаш како спокојно и мило уме да се осмехује онај који те превасходи?
Тај осмех је за рђаво расположење неподношљив.

Иван А.Иљин

понедељак, 26. децембар 2011.

Пред буктавим загонеткама Господњим-Свакодневица


Она је-чврста непробудност.Вечна брига.Тешка чама.Непрестана бука,повремено прекинута следећом недаћом.И рђаво расположење!А понедељак је-пралик баналности.
Да,у том случају ствар са животом стоји рђаво!Али не треба бацити кривицу за то на "живот".Теби недостаје вештина живљења;било би глупо очекивати да ће ти живот организовати свечане пријеме.Зато твори сам,и преображавај се,иначе ће те свакодневица савладати.А у животу нема веће срамоте него бити побеђен-и то не од великана,не од најсилнијег непријатеља,не од болести,већ од сивог свакодневног постојања.
Дакле-живети је вештина!
То се може постићи,пронашавши освештан смисао у свом свакодневном послу,погрузивши га у дубину срца и осветливши и запаливши свакодневност зраком његовог сјаја.То је први захтев,чак првооснова умећа живота.Шта си ти у Васељени?Каква су твоја дела пред Отаџбином?Какав ћеш да устанеш пред лицем Божијим,са својим свакодневним послом?Шта ћеш предати њему,Господу?
Ако си пронашао високи смисао свога рада и радост у његовом квалитету,да ли ћеш моћи и после тога да говориш о "чврстој непробудности"?Живот ће за тебе постати најсветија нит.И узлет у твоме животу је обезбеђен.Па радост ослобађа творачке силе;творачке силе формирају карактер;а природа рада изазива радост у раду.
Погледај:на овај начин твоја свакодневица улази у добри круг духовног оздрављења.
Сада за тебе више нема мучне свакодневице,ти ћеш пред Лице Божије стати освештан и исцељен.

Иван А. Иљин
***
Паралелно овом тексту,пар речи од мене,читатељкама овог блога.
Неко време сам осећала фрустрацију и незадовољство својом свакодневицом.Претворена у машину за рад,нисам осећала радост нити испуњење.Осећај који је интезивно тињао у мени је био осећај понижености и утамничења.
Онда се десило нешто невероватно.Када год бих узела зогер и кофу воде,осећала сам јак мирис.Прво сам мислила да је због средства за чишћење,међутим,мирис је стално био присутан,чак и чистом водом када бих напољу на чесми испирала зогер.
Постало ми је јесно.То ме Бог васпитава и теши,да нема понижења у мојој свакодневици и послушању жене као мајке и домаћице.То је свето послушање и ништа мање него остали "узвишенији послови".
Моја пријатељица каже,да њен духовни отац,један наш диван Владика,њен проблем домаћице узведе на такав ниво,да је Бог свуда,чак и у кувању ручка за породицу.
Свакодневица је мој крст,моја бол и моја радост.Та три осећања непрекидно бију битке а ја се само трудим и понекад и успевам,да осетим радост ничим изазвану...једноставну,обичну радост.

Пред буктавим загонеткама Господњим-Досада


Тамо где се све чини неутешним,утеха већ на прагу стоји.
Ослушни,она куца о двери...Отвори без оклевања,јер ти носи оно најбоље-самога себе.
Шта може бити неутешније од досаде?Ко зна,откуда се она накупи?Али,ево,већ је овде.Живот постаје,изненада,тако јадан,тако сив,тако сув и тако туђ.
Ништа те не привлачи,ништа те не радује,ништа те не поздравља,ни овде ни тамо.Свуда само увела трава,сиви каменови,мртва пустиња живота.Време постаје празно и вуче се споро.Све суштинско ме оставља равнодушним;а оно што мора да заузме његово место-неодређено је:ја то не знам...узалуд лутам развалинама:"то, ипак, није то"Али ја сам остао онај стари;дакле,то је до света,то ме он учинио чамотним.Свет је баналан и низак;сувише низак за мене;он ништа не може да ми понуди.И моја досада само потврђује моју"духовну надмоћ"...
О,јадна утехо!Једва да си осетила радост од сопствене надмоћи,као да досада одједном нестаје,а она се гнезди заувек,учвршћује се,постаје животна свакодневница и мрачно светли из твојих очију прекомерношћу и суровом душевном депресијом.
Не,истинска утеха долази из дубине твог сопственог духа!
Извор досаде-није у свету,него у теби.На неко време ти си се уморио од живота;остави,не сили себе,љубав ће се пробудити од себе сама...
Можда си исувише јако волео?Или твоја љубав није налазила одговор?Или ниси имао довољно снаге за љубав?...Краће речено,твоја љубав је нестала;окренула леђа и више ти не дарује себе.Ћуте жеље;срце не жели више да пева-ни Богу,ни идолу,и изгледа као да је свет изгубио своју прелест.
Треба пре свега пронаћи у себи храброст да се поднесе досада:поднеси је спокојно,она ће ишчезнути сама од себе,онда када се обнови љубав.
Али,то не мора да буде сувише дуго...Досада мора да буде кратка,јер је и сам живот прекратак за предугу досаду.
Постоји посебна вештина:увек нешто волети и нешто желети.И то мора да буде оно што не може да разочара.
Томе поучавати друге,помало је досадно.Али,то је средство против досаде.То је њена утеха:јер,сама досада је утеха.

Иван А. Иљин
***
Покренула сам овај мали зборник текстова Ивана Иљина,руског православног философа и одмах вас суочавам са досадом.
Философија може да буде досадна али у овим данима зиме и презасићености,може да буде и корисна и надахнујућа.
Надам се да ће ови текстови наићи на "умеће читања" како и сам Иљин говори.

субота, 22. октобар 2011.

Живорад Терзић:In Memoriam

"А кад туге земљине и невоље живота ударе на тебе са свих страна да те свале у таму,у очајање,у смрт,ти завапи Господу Свемилостивом:На небо очи пушчају мојего сердца к тебје Спасе,спаси мја твојим осијанијем."
"ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ" Преподобни отац Јустин Поповић

Био си отац и својој и туђој деци.Препуна ризница мудрости.Стотине прочитаних књига и усвојених,што је редак дар.Лепа реч,време за свакога.
Сину си оставио путоказе вере а ћерки благослов да воли и плаче на разним језицима.
Приносимо ти данас,молитве и чежње.Чезнемо за сусретом,када ћемо разговарати и усвајати све оно што ћемо тада знати и што неће бити загонетка у огледалу.

Заупокојена за Живорада Терзића

Завршио се твој вишебој
Византинче
Звезде и мапе сеоба
Немају уцртане путеве
Промисла

Рекао си да си спреман
Свечовека да сретнеш
Вера твоја говори
Непосустајање
Под теретом философских урвина

Завршила се твоја борба
Као ова песма што приводи
Свој ток
Царство небеско да кушаш
Господа молимо
Амин.

Александар Марић

уторак, 18. октобар 2011.

Човек биће на границама светова

Ових дана,имали смо велико задовољство и прилику,да у емисији"Духовници" гледамо и напајамо се живим и плодоносним речима,једног од највећих личности у хришћанству данашњице,Митрополитом Николом Хаџиниколау.
Његова биографија је не само импресивна,већ између редова подугачког списка титула,магистратура и доктората,јасно и недвосмислено читамо поруку: Човек је биће не на граници већ изван границе светова.


Нажалост,код нас,слабо преведен и читан.Ипак,нашла се једна мала збирка његових сабраних беседа у издању Захумско-Херцеговачке Епархије"Човек биће на границама светова"
Надам се и верујем,да ће ови наредни редови,привући пажњу богочежњивих срца да упознају лик и дело овог заиста изванредног човека.

..."Обао је простор Његов,као и космос.Не прав и раван.Не тврд и нефлексибилан.Није линеарна једначина са једним решењем,него бесконачно-димензионалан простор који рађа и истиче слободу твоју.Простор у којем добро престаје бити добро када постоји најбоље.Атмосфера у којој се слама нижа слобода избора.Ту слобода није да изабереш оно што ти се нуди,него да у атмосфери веома доброг непрестано ствараш најбоље."

Емисију"Духовници" са Митрополитом Николом,пожете преузети овде:

http://www.mediafire...7xulz2riwlw3666
http://www.mediafire...fpfjeu2cmz6ucgc
http://www.mediafire...9nde98osivvcn49
http://www.mediafire...7qtck15vi0mmvp3
http://www.mediafire...qxm4nx8hxfy1sti




четвртак, 25. август 2011.

Румени једне зоре




Румени једне зоре
Наћи ћу пут
Утабан росом
И скакавцима.

Кренућу бојажљиво
Полукораком
Полустопалом
Бојажљиво.

На камену
Покрај стазе, писаће:
„Овуда је прошла
Песникиња смела
Не бој се!“



петак, 19. август 2011.

Avi Justinu 3.mp3 - 4shared.com - online file sharing and storage - download - Avi Justinu 3.mp3

Avi Justinu 3.mp3 - 4shared.com - online file sharing and storage - download - <a href="http://www.4shared.com/audio/UMFDVUWG/Avi_Justinu_3.html" target="_blank">Avi Justinu 3.mp3</a>

понедељак, 15. август 2011.

Радуј се!



"Са стегнутим зубима и стиснутим песницама-радуј се!Зато што си жив.Радуј се плавом небу и пурпурним зрацима сунчевог изласка.Радуј се бисерним капима кише јер немаш чему другом.Радуј се очајном радошћу рањеног војника,премореног крвавом борбом!И ако је битка изгубљена,застава није спуштена и оружје није предано и не бежиш посрамљен зато што немаш куда да бежиш;можеш само да останеш до смрти.А када не остане ништа друго,радуј се узвишеном радошћу због својих ближњих.Радуј се,туђој љубави и звонком смеху туђе деце.Чак и кад су облаци тамни,радуј се!По киши и блату,радуј се!Радуј се и ликуј презирући бол,зато што је твоје име Човек."
(текст из филма"Тврђава)

Ако нисте имали прилике,погледајте овај дивни филм.

недеља, 24. јул 2011.

Радуј се,Игуманијо Хилендарска,Богородице Тројеручице



"Приђите верни,поклонимо се образу Пречисте Дјеве,поклонимо се икони Тројеручици,поклонимо се и припаднимо Царици нашој Богородици,с љубављу говорећи:
измоли,о Благосрдачна,од Сина твога,Христа Бога нашег,благодат и милост,нама,слугама твојим,и свом христољубивом роду Србском."
(Велика вечерња,Слава на Стиховне,глас 1,самогласан)

Службу Пресветој Богородици Тројеручици,на црквено-словенском језику,сачинио је потојереј Мирко Р.Павловић, 1972 године,на молбу и писмену жељу Свештеног сабора,Свете обитељи Хилендарске.
У зборнику Служби(Пресветој Богородици Тројеручици,Сабору Светих и Преподобних отаца Хилендарских,на Светој Гори просијавши,Преподобној Анастасији,Преподобном Симеону и Сави) штампаних 1974 године,с благословом тадашњег Патријарха Србског Германа,Протојереј Мирко Павловић је записао следеће:

"Када сам 18.новембра(1.децембра) 1971 г. први пут ступио у Свету Гору,долазећи у Српску Царску Лавру Хиландар,у својству изасланика Њ.Св.Патријарха српског Господина Германа за славу храма(Ваведење),Свештени Сабор ове свете Лавре изразио ми је жељу да,по могућности,сачиним на црквенословенском језику службу Пресветој Богородици,у част и спомен доласка у манастир Хиландар њене чудотворне иконе,зване Тројеручица.Сматрајући то за највишу част,са великом радошћу прихватио сам се овог светог посла,тим пре што у Српској Православној Цркви скоро да и нема сличне службе.
Један руски Месецослов набраја равно 235.оваквих празновања у Руској Цркви(до сада већ ко зна колико још исписаних;прим.уредн.)
А код нас?
Кад би се бар нотирала и у месецослов унела само она празновања која је српски народ већ увео:Пећка,Чајничка,затим Тројеручица и Млекопитателница....
Потрудио сам се колико сам знао и могао,да жељи Свештеног сабора Свете српске царске лавре Хиландара удовољим.Ова служба је плод тога труда.Све што је у њој добро,дар је свише,све што не ваља-лично је моје."
У Светој српској царској лаври Хиландару.
29 јануара(12 фебруара) 1972
протојереј Мирко Р.Павловић

***
Подаци које је навео отац Мирко и дан данас,опомињу и забрињавају.Да ли смо ми једини народ који свесно "одлаже попеченије"?
Празне странице чекају да се испишу,Бог чека Србе да се покају.Шта ће се прво десити од овога?Свеједно је,једно повезује друго у сада већ Епску песму,Владике Николаја"Небеска Литургија".


Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме свому пријатељу
Јединоме своме Спаситељу,
Вишњем Богу и светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза-свега гласа:
"Доста, Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опрости.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацери се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.
Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи литургија,
У небесном царству Христовме.
Службу служи светитељу Саво,
И са њиме три стотин владика,
И три хиљад српских свештеника.
Ђаконује Ђакон Авакуме
Што на коцу за Христа пострада,
На баиру усред Биограда.
А Цар Славе сједи на престолу,
Док са земље грми ко олуја,
То Србија кличе - АЛИЛУЈА!
Благо мајци која Саву роди
И Србима док их Саво води.


среда, 20. јул 2011.

Oпет на почетку

По ко зна који пут
у истој одећи
у истим ципелама
са истим аветима
и страховима.

Опет на почетку,
свога бивствовања
унакажене чистоте
свесно и равнодушно
понижавајући себе.

Опет на почетку,
ал' сада бирам
кога хоћу
а кога нећу
мудро и лудо
и по сваку цену
тражим
углачано камење.

Да напуним џепове
да не идем сама
да не лутам безданима
страшним и мрачним,
него овако,
пуних џепова
да Те нађем
забринутог Лика;
Што сам опет на почетку?
Јесам ли уморна?
Што ми посустаје корак?
Где сам до сада?

Па нека је и опет
почетак
добро је,ту сам.





понедељак, 4. јул 2011.

Александра


Руке су ти везали
да не браниш детинство
да не загрлиш мајку
да не молиш за милост.

Александра,
чега ти је било жао?

Хаљине коју нећеш обући
књиге коју нећеш прочитати
стазе,којом никад
нећеш шетати?

Или си жалила чопор хијена
и што твоја крв није последња
жеђ неутољена
никада човеком неће се назвати
онај кога се и демони стиде.

Александра,
руку везаних
зарлила си Вечно
обитавање Љубави.

Ову песму посвећујем једном недосањаном детинству,Александри Зец,која је заједно са својом мајком зверски ликвидирана од припадника МУП-а Хрватске.
Нека је вечан и нестарив спомен свој деци,Српским мученицима,који су своје младе животе дали за ову земљу.
http://www.jutarnji.hr/ratni-zlocin--tomislav-mercep-mucio-i-ubijao-ljude-za-vrijeme-rata/956841/

субота, 25. јун 2011.


"Ублажаем вас, преподобнии отцы Афонстии, в Горе сей постившиися, и чтим святую память вашу, наставницы монахов и собеседницы Ангелов"
(Величање)

У Недељи 2 по Педесетници,славимо и поштујемо све преподобне и богоносне оце,на Светој Гори засијавши.

Светогорац је ангелоподобан житељ,земаљски,очију загледаних у небеску отаџбину.
Светогорац је хлеб умешен од горких трава,суза и молитве.
Светогорац је саслужитељ у овој вечно-трајајућој прозбеној јектенији за цео свет.
Светогорац је свакодневно умирући лав.Снажан.Достојанствен.
Светогорац,миљено чедо Богомајке.Украс света.Похвала монаха.



уторак, 7. јун 2011.

Једне сетне вечери

Песник је
усамљена врба
на обали реке
жубори и сања
нека давна пролећа
и зреле маслачке
како се с ветром
поигравају
умирући.

Песник је
рањени просјак
што скупља осмехе
и тренутке бола
док срце не пукне
од мањкавости речи.

Песник је
мученик
"храбра презвитера"
што се боји свега
а највише
утамничења
и
недоречености.

***

...Хоћемо ли још једном
зачути трубе
и кренути у походе
непрегледних стихова?


петак, 18. март 2011.

БАШ ЛЕПО



БАШ ЛЕПО
Мошо Одаловић

У животу животуљци
Корачају путем својим;
Дај,запиши,па подвуци-
МИЛО МИ ЈЕ ШТО ПОСТОЈИМ!

Свако јутро које сване
Урачунај у дан више;
Кажи дану:
ХВАЛА ,ДАНЕ,ШТО МЕ ЧУВАШ И ШТО ДИШЕМ!

Имаш Сунце,небо плаво,
Цветно поље којим ходиш;
Мућни својом здравом главом-
ШТО ЈЕ ДИВНО КАД СЕ РОДИШ!

Све је вечно што Бог створи,
Хвала Богу и свецима.
Сваког дана изговори:
БАШ ЈЕ ЛЕПО ШТО МЕ ИМА!

У животу животуљци
Корачају путем својим;
Пиши читко,па подвуци-
МИЛО МИ ЈЕ ШТО ПОСТОЈИМ!

уторак, 15. март 2011.

Високи Стефан, Манасија, исихасти


Често се вратим на ову песму,песника Александра Марића.
Прогања ме бљесак милости уобличења поезије која је посетила и посветлила ову песму,до крајних тананости топлих,сунчаних боја.
У недељи Светог Григорија Паламе,исихасте,којој идемо,осетила сам потребу да пренесем ову песму на мој блог.
Шта има светлост са тамом?Шта има смрт са Животом?
О томе нам пева, Александар,кроз лик песника и владара,Деспота Стефана Лазаревића.


Високи Стефан, Манасија, исихасти

Запиши још и ово
Ма како ти изгледала
Ова привидна суноват
И пад мој усред лова
Смрт је побеђена, умрла је

И као што живот хрли
Ка световима обећаним
Смрт се занела у трку
Није препознала ту жртву
И пасху у телу обећаноме

Запиши слободно у Манасији
Јер каиш окамењене речи
Потрајаће преко постојећег плана
А сокола дочекаће жива рука
Која преко мора већ чека

Господар у своме одречењу
У мраку слободом изабраном
Зрна уплетена и брушена баца
У небо и ваби јата светлости
Да сиђу бар надомак срца

А ти узми све за свитак
И недовршени лов и бројанице
Манастире опасане и згарене
Па светлост нетварну, исихију
Сокола оног за облаке одасланог

И запамти смрт је побеђена
Само се заљубљена твар
У свет и коначност његову
Занела у ноћи душе
Само се занела и ништа више

+++
Пре неколико година,растужена непрепознавањем правих вредности и речи,растужена константним форсирањем у јавности медиокритета,песника-политичара и сатиричара и сваштара,записала сам ову скромну песму.Учинило ми се пристојним да је запишем у наставку ове Александрове,прелепе,надахнујуће поезије.

Кад човек дрхти
И поцрвени,
Не будите смешни!
Није то немоћ.
Налик је лептиру.

Опростите што причам
О летењу
Вама
Који чврсто стојите
На земљи
Нема веће ироније
Од овога
Ни већег смирења.

Кад човек дрхти
И поцрвени
Најлепша се поезија рађа.
То знају они
Што из прикрајка
Држе пера храбрима
Док пишу.
Нема веће ироније
Од овог
Ни већег смирења.

понедељак, 14. март 2011.

Јава у сну(или сан надсањан)



Сањала сам ноћас
Град да лежи на седам круна
И сањала сам поворку немих
Црноризаца
Или то беше Литија?
Уста су им била зашивена
Стидом
А руке свезане
Леношћу
Да Иконе не држе
Њихове руке
Беше пра-намера.
Сањала сам
Људе који држаше Икону
Светог Николаја Жичког
Заклонивши Ону коју је
Николај исти толико волео
И плакаше Николај
Над неразумним првенством
Која му је дата
У незнању људском
У нехтењу да се зна.
Сањала сам ноћас
Поворку слепаца и богаља
Или то беше Литија?
Или то и не беше сан...

+++

Ову песму посвећујем камењу које ће тек проговорити да постиди немуште.

недеља, 27. фебруар 2011.

Питање


А шта нам остаје,Симеоне,
оче,
сем оног архи-зрна
што си посадио
у будућа срца
посрнулог нараштаја?
Задао си нам загонетку
испред очију сваком
који хоће да гледа
и да разуме неуме
древних мелодија
предака.
Зрно да клија
потребна је
суза
и успаванка;
терирем
терирем
терирем.

недеља, 23. јануар 2011.

Песник о песнику


Одлазак Бохумила Храбала

Мој друг,пријатељ и кум
Бохумил Храбал
Песник из златног града Прага,
"Пао је с прозора болнице
Хранећи голубове".

Тако јављају агенције.
А,међутим,није лепо рећи да је Пао
За господина који је Одлетео.
Пасти и одлетети није исто.
Та непрецизност заиста жалости дух.

И није Бохумил Храбал хранио голубове
Како јављају пискарала
Него су голубови хранили њега
У господском сиромаштву и слави старости
Мрвицама светлости хранили су њега
Голубови његовог града.

Да му ојачају крила.
Да буде јак кад полети.

Бранислав Петровић
из књиге"Градилиште"2003

петак, 21. јануар 2011.

Нађосмо Рај


Боже,где си?толико пута постављамо то питање."Тражим Те,Боже,ево све чиним али некако осећам празнину!"
"Нађосте ли Бога?"питамо једни друге,"Ево и ми тражимо!" одговарају други,а запитамо ли се,некада,
-Тражи ли и Бог нас?
-Погледава ли Бог на стазу живота,кад ћемо наићи,да нам изађе у сусрет?
Старац Емилиан,кроз своју обоготворену и оживотворену реч,даје нам одговоре на та питања,чак шта више,иде и корак даље,и позива нас,провоцира нас,да се подигнемо уснули у својим слабостима и да прогледамо слепи јер"Господ отвара очи слепима,Господ љуби праведнике".

"Историја човечанства је историја греха,одступништво од Бога.Стога сви народи не траже ништа друго до Бога,Који се не свети,него зна само за човекољубље.Кроз векове до ушију наших допире глас Пророка:"Народе мој,шта сам ти учинио?Или чиме сам те ражалостио?Или чиме сам ти засметао?Одговори ми.
Без одговора и са болом стојимо на ивици понора.Али,знајмо да утроба наша,пошто је некада ус еби носила Бога,Бога жели,Бога тражи,Бога воли.Због тога често с болом узвикујемо:"Тражила сам онога кога је заволела душа моја,тражила сам га и не нађох га,звала сам га и није ме чуо,обишла сам цео град,била на трговима,на пијацама,тражила много,али га не нађох.Међутим,знамо Га.Иза бедема,иза некога зида,иза греха нашег,незнања нашег,иза заборава или бриге наше,када вичемо,када бришемо зној свој или сузе своје,тамо негде и у нама је Бог.Шта је то за Бога да одједном гурне бедем и сруши га?То ће учинити и унутар срца нашега,иза којег се у сваком случају крије Он.И учиниће то,само да Га ми до краја желимо."


Нађосмо Рај

"Како могу да грешим?Како могу да заборављам?Како могу да не пијем"од извора воде која тече у живот вечни који је у мени?Како могу да не будем обасјаван светлошћу која стрпљиво чека у мени,која седи и чека ме?Испуњен је храм присуством Божијим.Где год да сам ја,где год да си ти,брате мој,где год да смо сви ми,чак и грешни,тамо је Рај.Због тога смо нашли Рај,у нама је.
Захвалимо Богу и обећајмо Му мирнога и смиренога срца:"Да,наставићу да се заодевам Тобом,Боже мој,да бих био обиталиште Твоје,стан Твој,Рај Твој,радост Твоја,сладост Твоја,као што си и Ти сладост моја."

Старац Емилијан,сасуд чисти и непорочни,коме је по речима Еп.Атанасија Јефтића,Сам Дух свакодневно занимање и доживљај.
Загледани у Свету Гору и њене свештене манастире,жедно упијамо сваку реч,сваку поуку.Нама хришћанкама не остаје ништа друго до са радошћу да испратимо своје мужеве и браћу на пут ходочашћа стазама Атоса,не би ли,вративши се,у наше домове унели благе вести,радосне вести-Бог се јави у телу и постаде Човек,Умре и Васкрсе и врата Раја нам отвори.
Нађосмо Рај,загледани једни у друге препознајемо Његове сладости.