петак, 26. март 2010.

Погледај дом свој"Милосрдни анђеле"

Скини паучину с очију....

Као пупољак
Росу јутарњу
Пролила си
По трави
Ливада
Обећане земље
Угледала јеси
Сунце Незалазно
Радуј се
Детинство прекинуто
Од матере отргнута
Да би Матеру угледала
Радуј се
Успаванко
Прошапутана
Иконо насликана
У Оцу огледана
Милице
НовомученицеСрбска
Услиши молитве Ангеле
нека се спасу и душмани...



недеља, 21. март 2010.

Coeurs pour tous(Срце за све)



„Да,брате!Да имам корист од тебе у Господу,развесели срце моје у Господу.“
(Филимону посланица Светог Апостола Павла,глава1,20)

И док сам гледала како му на груди Његова Светост ставља Орден Светога Саве,душа ми повика:Аксиос,Аксиос,Аксиос.
Са сузама у очима,овај дословно,ахонт,витез часни,прими ово високо одликовање.
Доктор Авксентиос Калангос,само у Србији,урадио је преко 30најсложенијих хирушких интервенција на срцу.Многој деци је вратио,пун живота и радости, осмех на лицу а њихове родитеље задужио вечним молитвама.
Унук свештеника,православни хришћанин који је на овој земљи остварио своје постојање и оправдање,спасивши многе животе.
За доктора Авксентија кажу,да када долази у Србију,обавезно носи своју опрему са собом, вредну пола милиона еура јер,ко зна,у који час ће затребати неком његова помоћ.


Доктор Авксентије са девојчицом којој је спасао живот
+++

Драги наш докторе,Господ наш,нека ти подари дуг и благословен живот,а у који час,дође тренутак твога упокојења,као дарови и сведоци твојих дела нека се пред Господом појаве сва срца ,предстојатељна, да посведоче истинитост и аутентичност твога живљења.
Амин.Боже дај.

уторак, 09. март 2010.

Архимандрит Софроније(Сахаров)кроз мозаик живота породице Протојереја Бориса Старка

Благодарим Богу што ми је дао могућност,да могу макар мало,сходно својим могућностима,да проникнем у живот и дело,овог савременог аскете-богослова,ученика Светог Силуана Атонског,Архимандрита Софронија(Сахарова).
Имала сам прилику да ишчитавам његова дела,прву књигу коју је приредио,Старац Силуан-живот и дело,Видети Бога као што јесте,Рођење за Царство Непоколебиво,књига његових сабраних беседа и на крају,Писма блиским људима,преписка са свештеничком породицом Бориса Старка.
Без обзира што су његова дела par excellence виђење личности и њено остваривање кроз Бога и у Богу и што је себе максимално открио људима а све због тога да би ми имали што већу духовну корист,ипак,по мом скромном мишљењу,тек добром вољом породице Старк,ми смо добили коплетан увид у личност оца Софронија.Тек кроз ова писма,ми сагледавамо његову љубав,нежност,суптилност, очинство и мајчинство у једном срцу које је куцало за цео свет и крварило за тај исти свет.

1947.године,након што је више од 22године провео у манастирима на Светој Гори,јеромонах Софроније долази у Француску где се упознаје са породицом протојереја Бориса Старка,
са његовом женом Наталијом Димитријевном и њиховом децом.
Четрдесет година их је везивала љубав у Христу и братско пријатељство.За време њиховог заједничког живљења у Француској и заједничког служења,старац Софроније се исповедао код оца Бориса.
1952.године,отац Борис Старк се са својом породицом враћа у Русију и од тада креће ова преписка између старца Софронија и породице Старк.
Ова књига под називом "Писма блиским људима"пружа нам непроцењиве тренутке духовног уживања,слободно могу рећи,духовног надграђивања и задовољства самом чињеницом да постоје и да ће увек постојати велика пријатељства,велике љубави у Христу,да овај свет није рекао "збогом"правим и истинским вредностима и да увек,на Богу својствен начин,до нас,долазе овакве преписке и ми их читамо и наново ишчитавамо и радујемо се јер смо свесни да је љубав највећи дар који долази од Извора Љубави и да нам Бог себе пружа кроз сведочанства оваквих Христоносаца.Курзивстарац Софроније са Наталијом Старк и Михајлом Старком
у Москви 1958.године
"Драги моји,зар сте посумњали у моју љубав?Свакога дана,и на почетку дана,и на крају,када идем на починак-сећање на вас ми је на првом месту,као што ми је на првом месту сећање на моју мајку.Али на вас-поименице."
Старац Софроније се на крају писма потписивао Ваш Тати јер је у детинству један од синова оца Бориса тако звао оца Софронија.Њему се то допало и тим именом је почео често да потписује своја писма.
2.јул 1953.година
"...Како бих желео да полетим к вама и проведем са вама макар неколико дана!Сада,након дугог прекида,након толиких пром ена,толиких доживљаја-да вас сретнем,да видим какви сте сада..."
Старац Софроније,Есекс
Драга матушка Наташа, мир Вама и свем дому Вашем. Свакога дана Вас посећујем у мислима,благосиљајући Вас и цео дом Ваш.Често пожелим да са Вама проведем макар једно вече,али велика је удаљеност међу нам а.... ...У својој молитви све вас стално носим.Иако деца,несумњиво,брзо расту и мењају се.А ја још увек држим у наручју малог Кољу и играм се са Мишом,и са Вером узаним путељком идем од аутобуса ка Дому.Али и ви сте се можда променили за све ове године,дуге године.Гледам ваша лица,све вас,фотографију,и видим да вас све волим,али не желим да постанем жртва туге,него се непрестано надам. Све вас грлим уз сву своју љубав. Ваш Тати. Отац Борис Старк
27.јул 1957.година
Драги у Господу оче Борисе,поводом Твог имендана,ја и сви који су овде са мном шаљемо ти своју љубав и све оне жеље које рађа љубав.(...)Излишно је да ти говорим како те увек носим у сећању своме и пред Богом.Тебе и сав дом твој,за који сам дубоко везан у срцу своме. Нека те чува Господ много година.
Твој у Господу брат и саслужитељ,
архомандрит Софроније.

Протојереј Борис Старк са супругом Наталијом
С посебно радошћу прекуцавам следећи део писма који се односи на очеву љубав према дечици.Толико пута сам могла да чујем од добрих људи,родитеља како кажу да својој деци славе само имендане а рођендане и не помињу деци,заправо,у њиховој кући је строго забрањено и да честитају деци дан када су благословом Божијим дошла на овај свет.
12.јануар 1970.година
(...)Деца страшно воле да се њихови рођендани славе код нас.У вези са тим,прослава се наравно често помера за два три дана раније или касније,то јест на недељу или неки празник.Мени у тим случајевима пада у део да режем огромну торту и да је делим на десетине делова,парчића...
Шта рећи?Човек који је благословом Божијим созрецавао највеће Божанске тајне радује се дечијим рођенданима и сечењем торте.Шта је то?Откуд то?
То је љубав,љубав,љубав.Старац Софроније са оцем Кирилом и оцем Симеоном
12.јануар 1970.година
(...)Да бисмо заштитили нашу малу слободу,ми се држимо принципа-не дирати ни у чију слободу.Ако унутар нас нема семена Духа Светога,онда је тај пут просто немогућ.Али сазрецавање Вечне Истине,то јест Сунца Истине-Христа,усађује у нас непоколебиву увереност у неизбежност наше победе због победе Христове.У овоме свету ми можемо и чак смо дужни да подносимо тешкоће,али у оном који долази-победа је неизбежна.(...)

Старац Софроније,Старац Јосиф Ватопедски,отац Захарије са монасима и мирјанима
12.јануар 1980.годин
(...)Попут Вас,и ја сам такође посветио свој живот служењу ближњима.Са истом надом о којој Вам и пишем:посејана љубав ће неизоставно устати са нама у последњи дан.Устаће богато умножена,као изобилна жетва.Али сада осећам пустош,исцрпљеност.(...)


Последње писмо које је стигло породици Старк је са датумом 6.фебруара 1992.године.Писмо је написао старчев келијник отац Серафим.Старац више није могао ни да пише.Стар,озбиљно и тешко болестан.Ипак,његова љубав није могла а да не упути последње речи својим драгим и вољеним пријатељима.На крају писма које је написао отац Серафим,дописао је својом руком:
Увек вас носим у свом срцу,иако готово да уопште не пишем.Радујем се што сте се видели са двојицом мојих монаха:оцем Симеоном и оцем Серафимом.
Са великом љубављу љубим,пре свега,вас,а онда и све многобројно потомство.
Молим Бога,за дар љубави према вама,да она сачува свој вечни карактер који јој је у природи.
Ваш,као и увек,и заувек Тати-Софроније.
+++
Старац Софроније се упокојио у Господу 11.јула 1993.године.
На велику жалост,отац Борис није доживео излазак ове књиге коју је толико ишчекивао.Упокојио се 11.јануара 1996.године.
Топло препоручујем свакоме ко воли и поштује живот и рад оца Софронија да прочита ову књигу.
Аудио записе старчевих беседа можете преузети са овога сајта:
http://www.predanie.ru/mp3/Arhimandrit_Sofronij_Saharov_Duhovnye_besedy/

Овај пост посвећујем самоуком богослову Милији Јоксимовићу,нашем пријатељу и подвиго-заједничару у овим тешким али и драгоценим временима.









понедељак, 01. март 2010.

Света Макрина


Како да почнем било шта да пишем о њој?
Како да немуштим језиком својим било шта напишем о њој,чије ни сенке нисам достојна и како и шта више рећи после богодостојних и светих речи,брата њеног,Светог Григорија Ниског,а не могу а да нешто не напишем о овој светиљци,подвижници и красоти девествености?
Нека у овом писању Света Породица види само моју добру намеру и нека се не гнуша моје недостојности спомињања њихових имена.
***
У ове дане Светога и Часнога Поста,служи се Литургија Светог Василија Великог.
Свети Василије Велики како и само име његово говори био је велики стуб вере наше православне и нема хришћанина који се није задивио читајући његово величанствено Житије али о Светом Василију нека пишу велики људи а ја ћу се дрзнути да напишем нешто о његовој сестри,Светој Макрини.

Док мајка рађаше Свету Макрину имаше виђење како у рукама носи дете које јој још беше у утроби и виде Ангела Божјег који ослови дете именом Текла али то се није збило да би мајка дала детету то име већ да је упути на будући подвижнички живот њене кћерке налик Светој Текли.
Света Макрина расла је у свакој честитости и побожности а када је стасала за удају,одабра себи благочестивог младића да јој буде заштитник и животни сапутник али како младић умре она не хте више ни да чује за удају већ у свему помагаше мајци која је сем ње имала још осморо деце.
Макрина беше пуна пуна мудрости и зрелости и сваког Божјег благослова да је и свога брата Светог Василија Великог саветовала и управљала на подвижнички живот као и своју мајку а када се упокоји њен брат Наукратије она показа велику снагу и оста прибрана у тренуцима велике жалости да би се мајци нашла у болу и муци.
Не само да је Света Макрина тешила мајку у жалостима већ ју је упућивала на правилан и достојан хришћански живот и поучавала је ону која је родила.
И док су тако живеле и трудиле се да угоде једино Богу,упокоји се и брат Макринин,велики и славни,Свети Василије и сви плакаше за њим и туговаше због растанка.
Свети Григорије Ниски пише да недуго после упокојења Светога Василија би и Свети Архијерејски Сабор у Антиохији на коме учестоваше и Свети Григорије и после свршетка Сабора он пође кући да види своју старију сестру,Свету Макрину,коју не беше видео око осам година.
Ту и почиње његово потресно сведочанство о блаженој кончини ове Светитељке.


Када је Свети Григорије прешао већи део пута ка кући својој,стаде да се одмори мало и у сну имаше виђење да на својим рукама носи мошти неког Мученика и би му јасно да ће се нешто догодити што ће га потрести и растужити.
Његово братско срце је осетило растанак.
Када је стигао на место где му се сестра подвизавала дочека га много народа и у Цркви га дочекаше девественице које се подвизаваху под будним оком своје мајке Макрине и отпеваше Светоме Григорију Доксологију а када он упита где му је сестра,рекоше му,да је много болесна и да је у својој келији.
Свети Григорије пође до келије да види своју сестру и како каже(приметите са каквим поштовањем и дивљењем) Један човек ме поведе до моје велике сестре и отвори врата њене келије и ја тада уђох у свето обиталиште.
А када уђе Свети Григорије у келију,угледа сестру,не на удобном кревету,већ да лежи на поду,главу јој уместо јастука придржаваше даска.
Када виде свог вољеног брата да улази она покуша да устане али не могаше због немоћи већ положивши руке на под преклони се преко лежаја колико је могла да укаже брату поштовање и његовом Архијерејском чину.
(Када сам ово читала,сетила сам се и нашег,преподобног оца,Јустина Ћелијског,који је духовним млеком многу децу задојио а када неки од његове деце посташе Епископи,он би их дочекивао не у келији или у манастиру,већ раније би излазио на стазу,обукавши најлепшу расу и угледавши их из даљине,чинио је велика метанија пред Архијерејима.Каква љубав и какво смирење?)
И Света Макрина тешаше свога брата и поучаваше га из своје болесничке постеље и отпусти га у једном моменту да се и он одмори па да се поново виде.
А када поново дође у њену келију да је види Свети Григорије она и тада у последњим својим сатима поучаваше брата и најближе своје и говораше им о Богу и не показиваше никакву тугу због одласка из овога живота јер њу чекаше други живот,вечни живот са њеним Господом коме је служила цео свој живот.
Света Макрина подиже своје руке,заблагодари Господу и помоли се срдачном молитвом и као птица,душом полете ка Небесима и представи се у Господу.
Тада наступи велика туга и плач свих оних који су је знали,који су се подвизавали са њом и те туге не беше лишен ни Свети Григорије.
Оно што ме је дубоко потресло и задивило је Богомудро расуђивање Светога Григорија када су отворили породичну гробницу његових родитеља не би ли ту положили и тело Свете Макрине.
Он се тада побојао јер се сетио да може да наруши божанску заповест и да открије срамоту оца и мајке,односно,срамоту људске природе,будући да су њихова тела природно распаднута и да на себе не би навукао Нојев гнев као син његов који се смејао очевој наготи,он узе бело платно и први уђе у породичну гробницу и прекри платном земне остатке својих родитеља па тек тад допусти људима да положе тело и Свете Макрине поред своје мајке с којом се цео свој живот подвизавала.
(Приметимо и задивимо се оваквом расуђивању и поштовању блажене успомене на своје родитеље једнога сина јер данас смо сведоци,да многи синови и кћери не поштују своје родитеље како за живота тако ни гробове њихове,запустеле у коров прогутане,тужне и усамљене гробове које нико не обилази.)

Света Макрина,сестра Светог Василија Великог,Светог Григорија Ниског,Светог Петра Севастијског.
Света Макрина-Велика Макрина са слободом можемо рећи јер и јесте била велика и то јој име припада и по части и по достојанству.
Њеним светим молитвама да се спасемо,да се правилно духовно развијамо,поготово ми жене.
Света Макрино,моли се Богу за нас.Амин.



Дошло је до грешке у овом гаџету