уторак, 27. децембар 2011.

Пред буктавим загонеткама Господњим;Рђаво расположење


Ко би знао откуда оно долази! Кад би било могуће што пре га се ратосиљати.Али,оно је као време:нико не зна одакле,када,зашто...За разлику од времена,за наше променљиво расположење нема,чак,ни предзнака.Треба се,напросто,покорити.
Не,ни у ком случају!Не може бити речи о покорности!
Рђаво расположење мора слушати нас!
Рђаво расположење-то није оно што ја сам у себи замишљам,не оно што проистиче из дубине моје душе,оно тек означава како се ја према томе односим,и затим,шта ја дозвољавам другим људима да осете.
Два последња услова су у нашој власти: ми њима располажемо,и они нам се морају покорити.Ко то још увек није разумео,мора по могућству ускоро да научи разумевати;зато се то односи на темеље самоконтроле.
Рђаво расположење пониче из унутрашњег раскола,чије основно чвориште остаје у подсвести,и њега није лако размрсити.
Тај раскол или,како се изражавају лекари који лече душу,тај"конфликт"поникао је не одједном;најпре,он се храни од дечјих година и може изненада да оживи или лако да се заоштри.
Могуће је да ћу се од њега избавити,међутим,ипак је такође могуће и да ћу га носити са собом до саме смрти.Да,теглићу га у себи и издржаћу га,помирићу се са његовим постојањем,бићу принуђен да се са њим вечно бавим,једном речју-односићу се према њему творачки.
Боже небески,па то није разлог за "рђаво расположење"!
Твоја је лична ствар како се односиш према свом унутрашњем конфликту,према оном предосетном приливу нових снага.
Ако унутар себе не умеш да се учврстиш као победник,ако си толико незахвалан,да,стојећи пред главним задатком свога живота видиш само "тешкоће" и "непријатности" и постајеш"утучен",онда бар не износи своје кукавиштво пред друге људе!
Јак карактер радује се тешкоћама и смеши се непријатностима.
Не можеш сам-ишти помоћи,али је оно најглавније-моли се: искрена молитва увек ће бити услишена.Али,само не откривај своју слабост пред страним људима!
Неприлично је избрбљати тајну;а рђаво расположење чини управо то.Плакати због бола је-детињасто;а рђаво расположење је кукумавчење.Није ли недостојно друге заражавати својом болешћу:а рђаво расположење је заразно.
Зар не знаш како спокојно и мило уме да се осмехује онај који те превасходи?
Тај осмех је за рђаво расположење неподношљив.

Иван А.Иљин

понедељак, 26. децембар 2011.

Пред буктавим загонеткама Господњим-Свакодневица


Она је-чврста непробудност.Вечна брига.Тешка чама.Непрестана бука,повремено прекинута следећом недаћом.И рђаво расположење!А понедељак је-пралик баналности.
Да,у том случају ствар са животом стоји рђаво!Али не треба бацити кривицу за то на "живот".Теби недостаје вештина живљења;било би глупо очекивати да ће ти живот организовати свечане пријеме.Зато твори сам,и преображавај се,иначе ће те свакодневица савладати.А у животу нема веће срамоте него бити побеђен-и то не од великана,не од најсилнијег непријатеља,не од болести,већ од сивог свакодневног постојања.
Дакле-живети је вештина!
То се може постићи,пронашавши освештан смисао у свом свакодневном послу,погрузивши га у дубину срца и осветливши и запаливши свакодневност зраком његовог сјаја.То је први захтев,чак првооснова умећа живота.Шта си ти у Васељени?Каква су твоја дела пред Отаџбином?Какав ћеш да устанеш пред лицем Божијим,са својим свакодневним послом?Шта ћеш предати њему,Господу?
Ако си пронашао високи смисао свога рада и радост у његовом квалитету,да ли ћеш моћи и после тога да говориш о "чврстој непробудности"?Живот ће за тебе постати најсветија нит.И узлет у твоме животу је обезбеђен.Па радост ослобађа творачке силе;творачке силе формирају карактер;а природа рада изазива радост у раду.
Погледај:на овај начин твоја свакодневица улази у добри круг духовног оздрављења.
Сада за тебе више нема мучне свакодневице,ти ћеш пред Лице Божије стати освештан и исцељен.

Иван А. Иљин
***
Паралелно овом тексту,пар речи од мене,читатељкама овог блога.
Неко време сам осећала фрустрацију и незадовољство својом свакодневицом.Претворена у машину за рад,нисам осећала радост нити испуњење.Осећај који је интезивно тињао у мени је био осећај понижености и утамничења.
Онда се десило нешто невероватно.Када год бих узела зогер и кофу воде,осећала сам јак мирис.Прво сам мислила да је због средства за чишћење,међутим,мирис је стално био присутан,чак и чистом водом када бих напољу на чесми испирала зогер.
Постало ми је јесно.То ме Бог васпитава и теши,да нема понижења у мојој свакодневици и послушању жене као мајке и домаћице.То је свето послушање и ништа мање него остали "узвишенији послови".
Моја пријатељица каже,да њен духовни отац,један наш диван Владика,њен проблем домаћице узведе на такав ниво,да је Бог свуда,чак и у кувању ручка за породицу.
Свакодневица је мој крст,моја бол и моја радост.Та три осећања непрекидно бију битке а ја се само трудим и понекад и успевам,да осетим радост ничим изазвану...једноставну,обичну радост.

Пред буктавим загонеткама Господњим-Досада


Тамо где се све чини неутешним,утеха већ на прагу стоји.
Ослушни,она куца о двери...Отвори без оклевања,јер ти носи оно најбоље-самога себе.
Шта може бити неутешније од досаде?Ко зна,откуда се она накупи?Али,ево,већ је овде.Живот постаје,изненада,тако јадан,тако сив,тако сув и тако туђ.
Ништа те не привлачи,ништа те не радује,ништа те не поздравља,ни овде ни тамо.Свуда само увела трава,сиви каменови,мртва пустиња живота.Време постаје празно и вуче се споро.Све суштинско ме оставља равнодушним;а оно што мора да заузме његово место-неодређено је:ја то не знам...узалуд лутам развалинама:"то, ипак, није то"Али ја сам остао онај стари;дакле,то је до света,то ме он учинио чамотним.Свет је баналан и низак;сувише низак за мене;он ништа не може да ми понуди.И моја досада само потврђује моју"духовну надмоћ"...
О,јадна утехо!Једва да си осетила радост од сопствене надмоћи,као да досада одједном нестаје,а она се гнезди заувек,учвршћује се,постаје животна свакодневница и мрачно светли из твојих очију прекомерношћу и суровом душевном депресијом.
Не,истинска утеха долази из дубине твог сопственог духа!
Извор досаде-није у свету,него у теби.На неко време ти си се уморио од живота;остави,не сили себе,љубав ће се пробудити од себе сама...
Можда си исувише јако волео?Или твоја љубав није налазила одговор?Или ниси имао довољно снаге за љубав?...Краће речено,твоја љубав је нестала;окренула леђа и више ти не дарује себе.Ћуте жеље;срце не жели више да пева-ни Богу,ни идолу,и изгледа као да је свет изгубио своју прелест.
Треба пре свега пронаћи у себи храброст да се поднесе досада:поднеси је спокојно,она ће ишчезнути сама од себе,онда када се обнови љубав.
Али,то не мора да буде сувише дуго...Досада мора да буде кратка,јер је и сам живот прекратак за предугу досаду.
Постоји посебна вештина:увек нешто волети и нешто желети.И то мора да буде оно што не може да разочара.
Томе поучавати друге,помало је досадно.Али,то је средство против досаде.То је њена утеха:јер,сама досада је утеха.

Иван А. Иљин
***
Покренула сам овај мали зборник текстова Ивана Иљина,руског православног философа и одмах вас суочавам са досадом.
Философија може да буде досадна али у овим данима зиме и презасићености,може да буде и корисна и надахнујућа.
Надам се да ће ови текстови наићи на "умеће читања" како и сам Иљин говори.
Дошло је до грешке у овом гаџету