четвртак, 31. децембар 2009.

In Memoriam


Данас ми је у мислима мој пријатељ и брат по Христу,који више није са нама становник ове "долине плача".
Упокојио се на Светој Гори,у манастиру Хилендару,док је био на послушању.
По светогорском обичају,служено му је Опело монашко,где је молитвено и прибројан Светогорцима.Његово тело је кроз неколико дана пренето у Ваљево,где и чека Васкрсење мртвих.
Владан је био мени веома драг човек.Волела сам га дискретно али сам га волела пуно.
Био је ненаметљив,тих човек али и веома радостан.
Као ветар када нанесе мирис пољскога цвећа,тако и Господ данас,нанесе у моје срце,мога брата Владана.

Заупокојена за Влада Филиповића


На Светог Пимена Великог
јавише из Хилендара
упокојио се у Господу
наш брат и пријатељ
Влада Филиповић
и да се разумемо
смрт
нема
ништа са тим.

Само га се коснула
тек из учтивости
огласила се
насмејаног лица
и никако другачије
отишао је.

Да сачека и нас
монах
монахољубиве
Богородице жељне
уморне
негде на степеницама
испод чемреса
насмејан.

среда, 30. децембар 2009.

"Поздравите један другог целивом светим"(Рим.16,16)


Господ рекавши:“Мир свој дајем вам!“пожелео је свакоме човеку који верује у Њега-савршен мир помисли.
Каква је душа човека који има такав мир?
Свети Петар Дамаскин овако говори:
„Душа има мир са Богом када је мирна унутар себе и када је у потпуности Богу окренута.
Таквом она постаје када је у миру са свим људима па макар и страшно страдала од њих.
По незлобивости,она се уопште не смућује него све сноси,свима жели добро,све воли по Богу.
Због неверних она плаче као што је чинио Господ и Апостоли а за верне се моли и труди,те стиче мир помисли и умом пребива у сагледавању и чистој молитви Богу.“

Читајући ове речи Светога Петра Дамаскина,ми се можемо растужити,безмало пасти у очајање,питајући се:
-Како је могуће ово да постигнем?
и истог момента,по својој људској слабости,констатујемо:
-Не,за мене је немогуће ово постићи!

МОГУЋЕ ЈЕ и свако је од нас у себи осетио бар честицу овог савршеног мира са Богом и читавом Његовом творевином.
Свако од нас,ко се бар једном потрудио,а тај труд некако је најблагословенији,у Часноме Посту,када се постом,молитвом и бдењем већим него уобичајено,припремамо да дочекамо Васкрс,
свако од нас је осетио тај свештени мир у души,у срцу,у помислима.

Ако само можемо да застанемо за моменат и покушамо да призовемо сећање,знаћемо да смо и ми,у неком тренутку,били сапричесници савршеног мира,и све је било лепо и свако је био леп и драгоцен за нас.
Па ако смо и на трен успели да осетимо то блаженство,онда је сасвим кристално јасно,без двоумљења:
Има наде за нас!
Има наде за човека.
Ништа није готово и све наново почиње и обнавља се у човеку,докле год има оне честице која пројављује благоухани мирис Вечности у нама.

„Будите Свети!“није само позив на смирење услед очигледне недостојности и грешности,
већ је и највећа реалност у Истини Христа-БогоЧовека,са Којим је све могуће.

Са Христом сједињени,грешник постаје Светитељ,разбојник постаје прво-положник Царства Небеског.
Гусеница постаје лептир.
Смрт дрхти.

Свети Игуман Пајсије и ђакон Авакум




Данас је наша Света Православна Црква прослављала успомену на Светог ђакона Авакума и Игумана Пајсија.
Поводом овог,за нас,великог празника,Служена је Света Архијерејска Литургија у манастиру Благовештења,места Трнава код Чачка.
Манастир Трнава је познат по томе,што су управо код тог манастира,на Крстовдан Хаџи-Продан, игуман Паисије, Мијаило и други устанак против Турака.
"Срб је Христов,радује се смрти
нема лепше вере од хришћанске!"
Тако је говорио млади ђакон Авакум док је грливши колац и љубећи мучеништво ишао у сусрет,не смрти-него бесмртности.
Зато га и ми у песмама величамо:
"Радуј се победитељу умирања,
Радуј се стубе цркве,
Радуј се лозо Христова,
Радуј се капијо лепоте,
Свети мучениче ђаконе Авакуме моли Бога за нас."
Данас,у манастиру Трнава,молитвама Игумана Трнавског,Светога Пајсија,поје многе службе и Литургије дивно сестринство на челу са Игуманијом,мати Серафимом.

Тропар, глас 4.
Као истинити војници Христови кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа
добро пострадасте, свети мученици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша
велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без
Христа и васцели свет задобити.

Кондак, глас 3.
У овом свету као Анђели поживи-сте и животом Еванђеље испунисте,положисте
душе своје за веру и отаџбину, умирући пказали сте се јачи од мучитеља: Зато
ва прослављамо, свети преподобномученици, Пајсије и Авакуме.

Златне речи,недостојном руком преписане


Свако од нас жели у времену у коме живи да остави свој лични печат,потпис.
Ипак,пре него што почнем да се "размећем"сопственим речима,сакрићу се на сигурно место,иза речи великога Јована Златоустог.
Молим Вашу љубав,да прочитате овај део беседе коју сам прекуцала јер апсолутно свако од нас се може наћи у речима овог великог Светитеља наше Цркве.

Део Омилије 7.Светога Јована Златоустог на тему Шестоднева

Бог управо жели не да хришћанин буде сам себи довољан,него да и друге изграђује и то не само пуком,него и животом.Јер ништа тако не упућује истини,као пажљиво живљење,а и други не пазе толико на оно што ми говоримо,колико на то што чинимо.А да би увидео да је то тако(макар и безброј пута философирали и говорили о трпљењу зла,а када падне тренутак не покажемо ли се на делу-од приче нема толико користи,колико је дело нанело штете.А ако и пре и после приче дамо пример делима,бићемо достојни да нам се верује,јер оно што саветујемо и на делу испуњавамо,пошто и Христос такве назва блаженима,говорећи:"Блажен је који изврши и који поучи"(Мт 5,19),гледај како је претпоставио делање,а иза њега ставио поуку.Јер ако дело претходи,макар поука и не следила,довољна су дела да јасније од речи поуче оне који нас гледају.Тако на сваки начин,дакле,гледајмо да прво поучавамо делима ,а потом речима,како не бисмо и ми чули од Павла:"Учећи другога себе ли не учиш?"(Рм 2,21)
И када желимо некога да посаветујемо да исправи нешто важно,старајмо се да прво сами то исправимо,да бисмо још слободније давали поуку и нека нам сва брига буде како да спасимо душу,како бисмо успели да,обуздавши киптаје плоти,покажемо истински пост-уздржавање од зла.А то је пост.Уздржавање од јела зато је и добијено,како би се обуздала напетост плоти и да би се укротио коњ(страсти).Јасно је да онај који пости ваља да пре свега зауздава гнев,да се научи благости и кротости,да има скрушено срце,изгони помисли на неумесне жеље,држећи пред очима оно недремано око и судилиште непоткупљиво,да се издигне изнад новца,да покаже велико милосрђе и да из душе изгони сваку злобу према ближњем.То је истински пост,као што и Исаија каже у име Божије:"Нисам ја такав пост изабрао,каже Господ,ни да као трска савијаш врат своји кострет и пепео да простреш,нити тако ћете назвати пост примљеним"(Ис 58,5).Него шта је,реци ми?
"Раскини,каже,окове насилних нагодби,ломи хлеб свој гладноме,сиромаха и бескућника уводи у дом свој(Ис 58,6,7,8)И учиниш ли тако,каже,тада ће се излити као зора светлост твоја и исцелења твоја брзо ће доћи."
Дошло је до грешке у овом гаџету