петак, 18. март 2011.

БАШ ЛЕПО



БАШ ЛЕПО
Мошо Одаловић

У животу животуљци
Корачају путем својим;
Дај,запиши,па подвуци-
МИЛО МИ ЈЕ ШТО ПОСТОЈИМ!

Свако јутро које сване
Урачунај у дан више;
Кажи дану:
ХВАЛА ,ДАНЕ,ШТО МЕ ЧУВАШ И ШТО ДИШЕМ!

Имаш Сунце,небо плаво,
Цветно поље којим ходиш;
Мућни својом здравом главом-
ШТО ЈЕ ДИВНО КАД СЕ РОДИШ!

Све је вечно што Бог створи,
Хвала Богу и свецима.
Сваког дана изговори:
БАШ ЈЕ ЛЕПО ШТО МЕ ИМА!

У животу животуљци
Корачају путем својим;
Пиши читко,па подвуци-
МИЛО МИ ЈЕ ШТО ПОСТОЈИМ!

уторак, 15. март 2011.

Високи Стефан, Манасија, исихасти


Често се вратим на ову песму,песника Александра Марића.
Прогања ме бљесак милости уобличења поезије која је посетила и посветлила ову песму,до крајних тананости топлих,сунчаних боја.
У недељи Светог Григорија Паламе,исихасте,којој идемо,осетила сам потребу да пренесем ову песму на мој блог.
Шта има светлост са тамом?Шта има смрт са Животом?
О томе нам пева, Александар,кроз лик песника и владара,Деспота Стефана Лазаревића.


Високи Стефан, Манасија, исихасти

Запиши још и ово
Ма како ти изгледала
Ова привидна суноват
И пад мој усред лова
Смрт је побеђена, умрла је

И као што живот хрли
Ка световима обећаним
Смрт се занела у трку
Није препознала ту жртву
И пасху у телу обећаноме

Запиши слободно у Манасији
Јер каиш окамењене речи
Потрајаће преко постојећег плана
А сокола дочекаће жива рука
Која преко мора већ чека

Господар у своме одречењу
У мраку слободом изабраном
Зрна уплетена и брушена баца
У небо и ваби јата светлости
Да сиђу бар надомак срца

А ти узми све за свитак
И недовршени лов и бројанице
Манастире опасане и згарене
Па светлост нетварну, исихију
Сокола оног за облаке одасланог

И запамти смрт је побеђена
Само се заљубљена твар
У свет и коначност његову
Занела у ноћи душе
Само се занела и ништа више

+++
Пре неколико година,растужена непрепознавањем правих вредности и речи,растужена константним форсирањем у јавности медиокритета,песника-политичара и сатиричара и сваштара,записала сам ову скромну песму.Учинило ми се пристојним да је запишем у наставку ове Александрове,прелепе,надахнујуће поезије.

Кад човек дрхти
И поцрвени,
Не будите смешни!
Није то немоћ.
Налик је лептиру.

Опростите што причам
О летењу
Вама
Који чврсто стојите
На земљи
Нема веће ироније
Од овога
Ни већег смирења.

Кад човек дрхти
И поцрвени
Најлепша се поезија рађа.
То знају они
Што из прикрајка
Држе пера храбрима
Док пишу.
Нема веће ироније
Од овог
Ни већег смирења.

понедељак, 14. март 2011.

Јава у сну(или сан надсањан)



Сањала сам ноћас
Град да лежи на седам круна
И сањала сам поворку немих
Црноризаца
Или то беше Литија?
Уста су им била зашивена
Стидом
А руке свезане
Леношћу
Да Иконе не држе
Њихове руке
Беше пра-намера.
Сањала сам
Људе који држаше Икону
Светог Николаја Жичког
Заклонивши Ону коју је
Николај исти толико волео
И плакаше Николај
Над неразумним првенством
Која му је дата
У незнању људском
У нехтењу да се зна.
Сањала сам ноћас
Поворку слепаца и богаља
Или то беше Литија?
Или то и не беше сан...

+++

Ову песму посвећујем камењу које ће тек проговорити да постиди немуште.
Дошло је до грешке у овом гаџету