недеља, 18. јануар 2015.

Жал за песником



Зашто си дозволио
да ти купе стихове
за шаку славе ?
Ти,због кога ми је било лако
да се потуцам по беспућима
незнавених,непризнатих.

Зашто си помислио
да си мали
и зашто ти је тескобно било
да сачекаш,још мало,
да израстемо 
с првим маслачцима,
с првим даном
Нове зоре?

Зашто,о зашто
забога
ниси сачувао
нашу плаву крв
од  мастила
само за нас,песнике,
што дрхтимо од стида
и ужаса славе,
истовремено
надајући се
неком Вишњем признању?


Антологије српске поезије,препуне су, политички обојених, песника.Међу њима су и сјајни и перспективни песници,који нису одолели искушењу времена.Помислили су да никоме није стало.Ову песму посвећујем свим корифејима анонимности,тихе славе песника.




Најтеже је
Побити сопствену теорију
Поготово ако је математички
Беспрекорна
На први поглед
Или на други
Или на дане и године
Запажања
Сваки зарез
Свака заграда
Све је било 
На своме месту
И у свако време
Доступно
А онда изненада
Заграде су отишле
Једнако се повукло
У  себе
Два и два
Постало је пет
Изненађење
Је постало обострано
Теорија  је гледала у мене
Ја сам гледала у теорију
И тако загледане
Једна у другу
Праснусмо у смех
И ваздух поче
Мирисати
На лакоћу







Силвија

Силвија,
Ту си ми негде
Пред очима
Пуниш ми очну дупљу
Собом
И некако ме допуњујеш
Својом драмом.
Жестоко се противим
Што не постојиш
И што си одабрала
Да те нема
И сваке ноћи
Извлачим ти главу
Из тунела
И пуним ти ноздрве и уста
Ваздухом.
„Остани још мало!“
Преклињем твоје уморно биће
Док поред нас пролазе
Усамљене поетесе.