недеља, 18. јануар 2015.

Силвија

Силвија,
Ту си ми негде
Пред очима
Пуниш ми очну дупљу
Собом
И некако ме допуњујеш
Својом драмом.
Жестоко се противим
Што не постојиш
И што си одабрала
Да те нема
И сваке ноћи
Извлачим ти главу
Из тунела
И пуним ти ноздрве и уста
Ваздухом.
„Остани још мало!“
Преклињем твоје уморно биће
Док поред нас пролазе
Усамљене поетесе.







Нема коментара:

Постави коментар

Дошло је до грешке у овом гаџету