понедељак, 15. новембар 2010.

In Memoriam,Патријарх Павле,2009-2010

15.Новембра 2009 године,уснуо је у Господу,Патријарх Српски,Господин Павле.
Духовни отац,учитељ...Икона образа праведности и чистоте.
На његово упокојење,један песник, Бошко Р. Маринков,записао је ову песму на блогу песника Александра Марића.



Долази ти Гојко, Господе,
а знамо да се никада нисте ни растајали.
Или можда јесте,ради нашег спотицања?
Вама је познато.
Тада би са једном маслином обилазио
сва места наших падова и вољу твоју под прстима имао.
А,Ти си по доброти благоизволео Љубав нам точити
и метати је међ' нашу мржњу.
Као чашу или какав пехар опточен миром
излио си га по свим нашим несрећама
да би нам људски лик нетакнут био и спокојан,
а свако је видео шта је хтео, говорио је.
Не долази ти празних руку, Домаћине!
Потрудили смо се да му чак и по џеповима
оставимо нашу неслогу да се са њом бори
и да се моли, и узео је.
На ципелама носи прашину крајишких поља
и пар каменчића од крша приморског
и није му тешко.
Вез надбедреника руком девојака македонских
би урађен и подсећа на царски.
И Крст косовски му је око врата.
Да, онај ломљени и бачен Ти знаш где...
Непоштени смо али немамо куд и немамо са чим.
Све злу окренусмо
и преврнусмо и сваки пласт сена не би ли пронашли
какву поган да се сладимо.
Немамо пред Твоју светлост него са њим!
Испраћамо Ти данас Гојка, Господе
како је коме дато и како ко уме
и не слутећи величанственост дочека.



Благословени беху ти новембарски дани,као да је Патријарх сав мрак и ужас наших помисли срца разгонио његовом Владичанском палицом.Беху то сунчани и топли дани и људи беху сунчани и топли.


Наш Старец
и Господин Србски
Павле
очију благих
у којима се Христос одмара
уснуо је у Господу.
Мошти му Србија пренесе
до Раковице
и спусти у земљу
као семе
а ми сад чекамо
сунчане дане
и благу климу.
Молитвено јецамо успаванке
да храст
што брже порасте.

***
И данас,када се молитвено сећамо годишњице упокојења нашега Светог Патријарха Павла,видимо и разумемо да је ту са нама,са својом браћом Архијерејима.Сви они,који се данас буду окупили око његовог гроба,чуће поново благ и пријатан глас који зове на праштање и помирење.
А храст о коме сам писала у песми-расте.Торжествено.Ангелски невидимо.Расте,грна се,ужилава.Чека осми дан...непролазан.

петак, 05. новембар 2010.

Жал за родним градом

Сећам се румени јутра
Петровданског вашара
Младе деве,румених образа
Што од стида
Што од живота непорочног
Отимам се од родитељске руке
И трчим усхићена
У гужву,међу људе
Пријатне...добре.

Сећам се калдрме
Танаска Рајића
И мириса дуња
И тамјана
У Цркви Свете Тројице
Свештеници у одеждама
На Светитеље ми личаше
Литургије благопријатне
Осташе ми у срцу.

Сећам се помрачења сунца
Те године
Сећам се суза и дрхтања
И сећам се колона возила
Тенкова
Сећам се камиона
Из којих јасно надзирем украдене
Жеље и снове непријатеља
Стид ме је да се сетим
Шиптарских хаљина
И тепиха
Како ово јефтино звучи
Опростите ми...

Сећам се када је почело
Вољени граде
Од сунца не видесмо
Слике и прилике
Људи
Само силуете
Неких нових лица
Како смо смели
Да се усудимо
Да мењамо мапу
Рођењем исцртану

Граде вољени
Нека ми нога не крочи
У твоје рушевине
Ако нисмо научили
Нешто из крхотина
Напукла Жича
Херувимском песмом
Нек' те позове
У спокој да уђеш
Славом овенчан
Круном Немањића.


Дошло је до грешке у овом гаџету