среда, 29. фебруар 2012.

На замагљеном прозору
Цртам
Прстом
Све што ми
Падне на памет
Деца радознало гледају
Са оне стране
Прозора
Мог
И њиховог
Дели нас
Толико тога
Да ли ће знати
Да ли ће разумети
Зашто се пушио
Оџак
На крову моје
Нацртане куће
И зашто се
Сунце
Смешило.
***
Деца су склона улепшавању рамова и слика својих родитеља.Са необичном радошћу и наивом,те слике и рамове ,улепшавају до савршености њиховог поимања савршеног.
Деца су подсетник за реч-утеха али никако нису циљ.Можда зато ми себично чувамо оно мало простора што је остало,само и искључиво за нас.Они то разумеју.С чежњом гледају како се затварамо у тај простор и достојанством" најодраслијег детета"седе испред,у чекаоници.Док време пролази,загледани у сликовнице и дивне илустроване књиге,њихова "бучна тишина" намеће се тек толико да стави до знања-ту сам и чекам да се вратиш.
Ма како расположена,обремењена и ружна,када видим тај леп рам и ту лепу слику у њиховим очима,ја просто додам само још неки детаљ и осећам да ће све бити у реду.






Дошло је до грешке у овом гаџету