недеља, 01. јануар 2012.

Пред буктавим загонеткама Господњим;Радозналост


Дивна је ствар-живети без утехе,не тражити је,не очекивати је! Тако човек постаје победитељ,њему се покорава судбина.
Али,радозналац за то није спреман.Сваки његов трен ваља утешити нечим новим и новим,обновити надом.Напорно се загледати и упијати слухом у свет: неће ли тамо промаћи нешто ново?Шта?-То је неважно!Нешто непознато,неипитано,нечувено.Иначе-иначе прети досада...
Радозналост је незасита.Радозналац је-незасит;његов је позив-вучји апетит.Слично усисивачу,он прати плен и гута нову прашину малих и великих догађаја.Да,разуме се,то је само прашина коју је он негде накупио и са којом не зна шта да ради;касније,умешна рука ће из њега извући ту прашину-прашину осамљених вести.Радозналац је увек сусретљив,али површно:зато што се он не задубљује,он једино гледа;он жели да се заузме,да"прихвати"-нека,чак,прихваћено уопште и није истина.
За радозналца нису важни ни чињеница,ни истина,ни проблем;важан је једино праг непознатог:он га,опет и опет,прекорачује;то је сва његова радост,његова утеха,његова нова цигарета.
Дакле,не треба да га тешимо.Нека се утеши сам.Шта је са другима,на које он често оставља тако неутешан утисак?
Он је разуман и довољно паметан да би схватио људе онаквим какви они јесу.Али,ниједан међу њима не може превазићи самога себе;ни један врабац неће прелеттети планину,ни један црв неће пропузати кроз облак.
Радозналост,као такву,треба правилно оцењивати.Ономе,ко живот прихвата озбиљно,туђа је радозналост обремењујућа,а сопствена-несносна: он ће са њом ускоро доћи у сукоб.Ко жели дубину,тај се мора учити да види,тај не може да јурца за новим,тај мора да заволи-старо.
Зато што су Велико и Суштинско,Свето и Божанствено-древни и вечни,али увек нови и благодатни за онога који гледа...
Радозналост је-извор површности,загађења живота,безбожништва.Слично рђавој стази,оно неприметно води човека у живо блато.
Дошло је до грешке у овом гаџету