петак, 14. децембар 2012.

Христо Јанарас БОГ , ВРЕМЕ И ЧОВЕК


Бог се уплиће у време да би човека ослободио од времена. Рођење (Христово) у времену јесте један рез у времену, оно побија ток времена, временост као робовање "претходном" и "наредном". Бог се једном пукот
ином могућности уплиће у појавну стварност а могућност је лични однос са Њим; Рођење је једна пукотина у објективној времености, која (пукотина) открива бездимен- зионално вријеме личног односа, превазилажења времена у безграничној садашњости заједнице у љубави. Без Бога, без личног односа и упућености на раг ехеИепсе личносну Другојачијост, човек постаје време, један измериви процес напредујућег мењања: мера његовог живота јесу мијењање као временост и временост као пропадљивост. Без Бога, човек постаје објекат који је у потпуности одређен временом и потчињен истом: на нашем овдашњем, технолошком језику рекли би смо да човек постаје конкретна временска јединка производње и измјерено трајање потрошње — људски живот постаје осам часова, ограничено временско прибјегавање "разоноди", годишњи приходи и годишњи расходи, пензионерско доба, и на крају два датума: датум рођења и датум смрти.
Рођење Христово побија вријеме, зато што у вријеме уводи вјечност "природне" заједнице човјека и Бога. Вјеч ност није материјално време у неком свом бесконачном продужавању, него садашњост личног односа, бездимезионални догађај заједнице у љубави, дакле онај начин постојања који поново успоставља човјека у пуноћи његове личносне истине, изнад сваке ограничености временом, простором или пропадљивошћу природе. Унутар литургијског времена Цркве, вјерни се дотичу укуса тог оневештаственованог времена личне заједнице. Сваки литургијско-евхаристијски скуп није понављање, опонашање, нити символизовање, него наше живо учешће у Тијелу Христовом, у чињеници "природног" уједињења Бога и човјека. А на граница- ма тога догађаја прошлост, садашњост и будућност се сажимају у непосредност присуства: Евхаристију приносимо сви скупа; живи и упокојени, пророци и мученици, преподобни и исповједници, праоци и апостоли, заједно са нама, овдашњим цариницима, разбојницима и проституткама — сви присутни "пред лицем" Божијим, у непосредности личног односа са Њим. Вјечност Цркве се не тумачи (до једино релативно и сликовно) философским појмом "бесмртности душе", Црква не спасава "дух", него цијелога човека, онаквог каквим га је Христос примио у свом Богочовечанском Телу: вечност за Цркву јесте непосредно искуство преображавања времена у перспективама Догађаја спасења, Оваплоћења Христовог, свевременог присуства Тела које врши евхаристију.
Рођење Христово побија вријеме зато што временски след догађања претвара у празнично сведочанство сада- шњости спасења. Упоредо са, и, у суштини, изван и изнад астрономског времена измјерљиве пропадљивости, Црква има свој циклус времена, празнични циклус радости, радост њеног Јеванђеља артикулисану у виду свакодневног празника. Циклус њених празника је покретан и непокретан- не премјестиво кретање и покретна сталност — Божић, Богојављење, Васкрс, Педесетница, Успење, Крстовдан, Ваведење — један за другим пресјеци у хоризонталном времену пропадљивости промене, периодично понављање које живот и вријеме сједињује у неизместивом тежишту које је Догађај спасења. И сваке седмице Васкрсење у недјељу, на границама бројчане пуноће и надилажења бројева којих је седам, и сваки дан циклус часова (дневних богослужења, п.п.) са по- меном неког светитеља, тријумфом једног личног уласка у садашњост вјечности као центром — сваки дан празник побједе над смрћу.
Рођење Христово побија вријеме, зато што побија историју, ту утопију временске објективности, измишљену вечност једног окамењеног "дешавати се" које је саткано од људских страсти, насиља, надметања, интереса, од ужасно- сти мржње, од звјерства израбљивања. Зато што је историја само оно што може да се објективизује у времену, и због то- га непосредност личног односа и није историја — богослужење, љубав, умјетност, политика као правда и самоодрицање. И све оне пројаве личног живота које остају као рјечити спо- меници и побјеђују вријеме, нису историјски фосили објек- тивизирани у сјећању, него непосредности личног присуства, непрекидно актуелне могућности личног учешћа у животу. Рођење Христово побија историју јер људско дешавати се об- ухвата у садашњост егзистенцијалног одмеравања човека са истином, живот изражава, обухвата истином и истину от- крива као живот. Тако се историја као настављање показује као вид робовања објективном времену, човек је у оквирима историје временска јединка, потчињена или побуњена у оквирима објективних "стања" које је одређују, безизлазно заробљена у канцама друштвеног одмјеравања права и оба- веза. Историју препуштамо рукама њених вичних тумача, свих оних који човјека мјере као вријеме и вријеме као производњу, и живот као временост потрошње — капиталистима и социјалистима свих нијанси (сваког кова), у истом врзином колу времена—новца, извитоперења човјека у "новац" (средство), било да су средства за производњу државна, било приватна. Христос прави расцјеп у Историји корјенитим разликовањем Бога и ћесара, овосвјетске организације ради доброг живота индивидуе и слободе личносног остварења у оквирима заједнице љубави.
Рођење Христово побија вријеме јер, преображавају- ћи жељу у љубавну пуноћу трајања, побија првенственост "тренутка". Христос се "рађа од Дјеве", и то безсјемено рође- ње истиче и остварује љубав као свеобухватно прожимање: цијели Бог и цијели човјек се несливено, нераздјељиво, неиз- мјењиво и нераздвојно сједињују у оквирима пуноће љубав- ног "из—ступања", које је дјевичанско, јер је ослобођено не- утољиве индивидуалне жеље. Одатле па на даље, љубав по- стаје "тајна" пројављивања јединства Христовог са човјечан- ством, и свака љубав јесте једна могућност испуњавајућег трајања као дјевичанство самонадилажења. Чежња се осло- бађа временске везаности за "тренутак", љубавно вријеме више није понављање Данајске трагедије, љубав поново по- стаје могућност да човјек изађе из самога себе, из ропства временског слиједа тренутака чежње, да оствари тајну зајед- нице природа у оквиру љубавног самоприношења. Бог се уплиће у вријеме да би човјека ослободио од времена. Али, слобода је увијек једна лична могућност, једна актуали- зована — динамичка потврда истине. Због тога Рођење Хри- стово увијек остаје Тајна страна и чудесна, вјероватноћа лич- ног откровења — не објективност празника, него могућност учешћа у празнику и у вишезначном "благостању".







Протојереј Александар Шмеман ПОСЛЕДЊА ПРОПОВЕД



С вако ко је способан да благодари достојан је спасења и вјечне радости.
Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу, Сину и Светому Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Све- томе (Рим. 14,1).
Благодаримо Теби, Господе, што си открио Себе нама и дао нам предукус Твога Царства.
Благодаримо Теби, Господе, што си нас Ти сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви.
Благодаримо Теби, Господе, што си нам Ти помогао да надвладамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир, узајамну љубав у заједници Светог Духа.
Благодарумо Теби, Господе, за послана нам страдања, јер нас она очишћују од самости и подсећају на "једино потребно", на Твоје вјечно Царство.
Благодаримо Теби, Господе, што си нам Ти дао ову земљу земљу гдје можемо слободно да служимо Теби.
Благодаримо Теби, Господе, за ову школу гдје се објављује име Бога.
Благодаримо Теби, Господе, за наше породице: за мужеве, жене, нарочито за децу, која нас уче како да славимо име Твоје свето у радости, покрету и светој граји.
Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све.
Велик си Ти, Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса Твоја!
Господе, добро нам је овде бити.

* Изговорена 24. новембра 1983. послије Литургије на Дан Благодарења (Дан Захвалности). Извор: Вестник руског хришћанскога движенија бр. 141 (1-2.),1984, Париз. - Превео са руског Зоран Шаренац.



Дошло је до грешке у овом гаџету