петак, 21. новембар 2014.


Пред нама је ново издање Манастира Жиче"Трезвеноумни живот и правила подвижничког живота"(Тумачење Светих Отаца Антонија,Августина и Макарија) Архимандрита Емилијана Симонопетритскога.
Премда је ово штиво на први поглед,намењено искључиво монасима,ипак,и ми,који желимо и осећамо Старца као оног који је на извору Воде Живе,напајао своје богочежњиво срце,можемо да "украдемо" делић тог опитног искуства.
У уводној речи,Теодор Кс.Јангу,професор Теолошког факултета на Аристотеловом универзитету у Солуну,пише:
"Непрестано славословљење Бога,непрестано учествовање у Светој Евхаристији,изучавање богословских текстова,ревносно подвизавање у духу послушања,јесу"константе"које воде човековом сусрету са Богом.
Поштовани Старац доживео је чудо овога сусрета и због тога је"оно што је видео засведочио"(Јн.1,34;3,11)"Ово је онај ученик(нови апостол) који сведочи о Христу".А ми,његова духовна деца,"знамо да је истинито сведочанство његово".(Јн.21,24.)
Ова књига није успаванка.У њој нећемо наћи ни трунку сентименталности.Крајње озбиљна,сурова реалност,прожета надом и непрестаном борбом.Над њом ћемо се расплакати,усхитити,одушевети...обесхрабрити на моменте и одједном,сасвим неочекивано,окренути се и видети Бога који јури за нама,јер смо га тражили.


"Док ми тражимо Бога,Он уствари јури за нама;док ми обећавамо да ћемо Га заволети"из свег срца својега и из све душе своје",Он нас већ воли.И док ми тражимо да видимо Бога,у ствари Он нас посматра.Он нас престиже у свему,и дела уместо нас,чак се и моли за нас,уместо нас.Када те загрлим и када те поштујем,рећи ћеш да сам добар,да те волим;познао си да сам љубав.Али да ли си ме ти упознао или сам пак ја тај који те познаје и који је дошао и загрлио те и открио ти своју љубав?Ја сам начинио овај покрет,стога сам те предухитрио и упознао те.Тако и нас Бог престиже и ми познајемо Њега Који се Својом љубављу везао за нас.То што нас је Бог позано,значи да нас је обухватио Својим загрљајем,и ми тако постајемо зналци Његове љубави."















понедељак, 21. јул 2014.



На трагу личносног и неизрецивог
Сетих се да сам земља 
Што мирише на кишу и печурке
И беше ми пријатно
Испод великог бора
Да ме гази срна,што се скрива од џелата.

И један зрак сунца,случајно паде
На моје образе
Мокре од кише(или суза...не знам већ)
И изненади ме нека радост.

И сетих се,мога драгог Томе
Који каже,како ме памти
Увек насмејану
И заклех се,у моје жиле и корене
(Са којима сам се сјединила)
Да никада више нећу посегнути у очај.

И оно личносно,слободно и свето
Поклони се у мени
Непролазноме
И опет паде један зрак сунца
И миловаше образе.


                            ...Она сам о коме певам и тражим наду у препознавању.
















Дошло је до грешке у овом гаџету