понедељак, 21. јул 2014.



На трагу личносног и неизрецивог
Сетих се да сам земља 
Што мирише на кишу и печурке
И беше ми пријатно
Испод великог бора
Да ме гази срна,што се скрива од џелата.

И један зрак сунца,случајно паде
На моје образе
Мокре од кише(или суза...не знам већ)
И изненади ме нека радост.

И сетих се,мога драгог Томе
Који каже,како ме памти
Увек насмејану
И заклех се,у моје жиле и корене
(Са којима сам се сјединила)
Да никада више нећу посегнути у очај.

И оно личносно,слободно и свето
Поклони се у мени
Непролазноме
И опет паде један зрак сунца
И миловаше образе.


                            ...Она сам о коме певам и тражим наду у препознавању.
















Нема коментара:

Постави коментар

Дошло је до грешке у овом гаџету