понедељак, 26. децембар 2011.

Пред буктавим загонеткама Господњим-Свакодневица


Она је-чврста непробудност.Вечна брига.Тешка чама.Непрестана бука,повремено прекинута следећом недаћом.И рђаво расположење!А понедељак је-пралик баналности.
Да,у том случају ствар са животом стоји рђаво!Али не треба бацити кривицу за то на "живот".Теби недостаје вештина живљења;било би глупо очекивати да ће ти живот организовати свечане пријеме.Зато твори сам,и преображавај се,иначе ће те свакодневица савладати.А у животу нема веће срамоте него бити побеђен-и то не од великана,не од најсилнијег непријатеља,не од болести,већ од сивог свакодневног постојања.
Дакле-живети је вештина!
То се може постићи,пронашавши освештан смисао у свом свакодневном послу,погрузивши га у дубину срца и осветливши и запаливши свакодневност зраком његовог сјаја.То је први захтев,чак првооснова умећа живота.Шта си ти у Васељени?Каква су твоја дела пред Отаџбином?Какав ћеш да устанеш пред лицем Божијим,са својим свакодневним послом?Шта ћеш предати њему,Господу?
Ако си пронашао високи смисао свога рада и радост у његовом квалитету,да ли ћеш моћи и после тога да говориш о "чврстој непробудности"?Живот ће за тебе постати најсветија нит.И узлет у твоме животу је обезбеђен.Па радост ослобађа творачке силе;творачке силе формирају карактер;а природа рада изазива радост у раду.
Погледај:на овај начин твоја свакодневица улази у добри круг духовног оздрављења.
Сада за тебе више нема мучне свакодневице,ти ћеш пред Лице Божије стати освештан и исцељен.

Иван А. Иљин
***
Паралелно овом тексту,пар речи од мене,читатељкама овог блога.
Неко време сам осећала фрустрацију и незадовољство својом свакодневицом.Претворена у машину за рад,нисам осећала радост нити испуњење.Осећај који је интезивно тињао у мени је био осећај понижености и утамничења.
Онда се десило нешто невероватно.Када год бих узела зогер и кофу воде,осећала сам јак мирис.Прво сам мислила да је због средства за чишћење,међутим,мирис је стално био присутан,чак и чистом водом када бих напољу на чесми испирала зогер.
Постало ми је јесно.То ме Бог васпитава и теши,да нема понижења у мојој свакодневици и послушању жене као мајке и домаћице.То је свето послушање и ништа мање него остали "узвишенији послови".
Моја пријатељица каже,да њен духовни отац,један наш диван Владика,њен проблем домаћице узведе на такав ниво,да је Бог свуда,чак и у кувању ручка за породицу.
Свакодневица је мој крст,моја бол и моја радост.Та три осећања непрекидно бију битке а ја се само трудим и понекад и успевам,да осетим радост ничим изазвану...једноставну,обичну радост.

Нема коментара:

Постави коментар

Дошло је до грешке у овом гаџету