На трагу личносног и неизрецивог
Сетих се да сам земља
Што мирише на кишу и печурке
И беше ми пријатно
Испод великог бора
Да ме гази срна,што се скрива од џелата.
И један зрак сунца,случајно паде
На моје образе
Мокре од кише(или суза...не знам већ)
И изненади ме нека радост.
И сетих се,мога драгог Томе
Који каже,како ме памти
Увек насмејану
И заклех се,у моје жиле и корене
(Са којима сам се сјединила)
Да никада више нећу посегнути у очај.
И оно личносно,слободно и свето
Поклони се у мени
Непролазноме
И опет паде један зрак сунца
И миловаше образе.
...Она сам о коме певам и тражим наду у препознавању.
Нема коментара:
Постави коментар