На трагу личносног и неизрецивог

Сетих се да сам земља 

Што мирише на кишу и печурке

И беше ми пријатно

Испод великог бора

Да ме гази срна,што се скрива од џелата.

И један зрак сунца,случајно паде

На моје образе

Мокре од кише(или суза...не знам већ)

И изненади ме нека радост.

И сетих се,мога драгог Томе

Који каже,како ме памти

Увек насмејану

И заклех се,у моје жиле и корене

(Са којима сам се сјединила)

Да никада више нећу посегнути у очај.

И оно личносно,слободно и свето

Поклони се у мени

Непролазноме

И опет паде један зрак сунца

И миловаше образе.

                            ...Она сам о коме певам и тражим наду у препознавању.