Силвија

Силвија,

Ту си ми негде

Пред очима

Пуниш ми очну дупљу

Собом

И некако ме допуњујеш

Својом драмом.

Жестоко се противим

Што не постојиш

И што си одабрала

Да те нема

И сваке ноћи

Извлачим ти главу

Из тунела

И пуним ти ноздрве и уста

Ваздухом.

„Остани још мало!“

Преклињем твоје уморно биће

Док поред нас пролазе

Усамљене поетесе.