Одбијам  да постојим

На овом месту

Хладне и усахле долине.

Ја ћу пре да обитавам

Међу гранчицама сувим

Што пуцкетају под мојим ногама

Док сакупљам земљу

За моје цвеће.

Јесам ли ја то

Прешла у равнодушно стање

Свога ума?

Јесам ли ја то одустала?

Не разумем принцип

Чопора

И не схватам потребу

Да волим  искључиво себе.

Ја ћу просто

Једнога јутра

Да лахорим

Са презрелим маслачцима

Као и сви песници

Што раде

Не бих ли осетила лакоћу

Одвајања

Од ове хладне и усахле долине.

Некога малог кад пригрлиш

Некога малог кад пригрлиш

Некога малог кад пригрлиш

И кад му отвориш универзум

Да на твојим грудима

Осети откуцаје космоса

Када ти узврате његове руке

И кад цео свет престане да дише

Због  тог сусрета

Како је то свето!

Некога малог кад пригрлиш.

Некога малог кад пригрлиш

Ти си Симеон Нови Богопримац

Немој да устукнеш

Над овом светом компарацијом

Истина је то.

Како је то свето!

Некога малог кад пригрлиш.

Некога малог кад пригрлиш

Тек тада твоја узвишеност

Добија назначење достојанства

И благошћу  твојих руку

Којима сејеш милост

Прегршт благослова

Жању поколења.

Како је то свето!

Некога малог кад пригрлиш.

Некога малог,малог,малог

Кад пригрлиш

Све је то Љубав

Бескрајна Љубав

Због које и ти дишеш

Овај ваздух постојања

У неком кутку Раја

Ти са малим обитаваш

Како је то свето!

Некога малог кад пригрлиш.

Кадa си отишла

Те вечери

Зграбила сам сећања

На сунчано детинство

И уронила у мирис

Твоје коже

Над надлактицом.

Од те вечери

Више нисам иста

И нисам спокојна

Док те не сретнем

Поново

И загрлим

И испричам ти о свему

Што си пропустила

Мада си била увек ту.

Када си отишла

Те  вечери

Ја сам некако пробала

Да се уклопим

И да будем нечија

Али истина је

Да сам остала своја

У теби сачувана

Нетакнута.

И од те вечери

Све ми се чини

Ја са Богом чешће разговарам

Поверила си ме на чување

Јединој Истини

Којој служим

Ево

Свe овe годинe

И сваки пут те поново оживљавам

И питам,како си?

И на тренутак осетим

У поветарцу мирис твоје мараме

Тек скинуте после Богојављенске Литургије

У заједници са Светима

Јеси ли пригрлила неки мали кутак

Свога мира,питам се?

А верујем да јеси.

Жал за песником

Зашто си дозволио

да ти купе стихове

за шаку славе ?

Ти,због кога ми је било лако

да се потуцам по беспућима

незнавених,непризнатих.

Зашто си помислио

да си мали

и зашто ти је тескобно било

да сачекаш,још мало,

да израстемо 

с првим маслачцима,

с првим даном

Нове зоре?

Зашто,о зашто

забога

ниси сачувао

нашу плаву крв

од  мастила

само за нас,песнике,

што дрхтимо од стида

и ужаса славе,

истовремено

надајући се

неком Вишњем признању?

Антологије српске поезије,препуне су, политички обојених, песника.Међу њима су и сјајни и перспективни песници,који нису одолели искушењу времена.Помислили су да никоме није стало.Ову песму посвећујем свим корифејима анонимности,тихе славе песника.

Најтеже је

Побити сопствену теорију

Поготово ако је математички

Беспрекорна

На први поглед

Или на други

Или на дане и године

Запажања

Сваки зарез

Свака заграда

Све је било 

На своме месту

И у свако време

Доступно

А онда изненада

Заграде су отишле

Једнако се повукло

У  себе

Два и два

Постало је пет

Изненађење

Је постало обострано

Теорија  је гледала у мене

Ја сам гледала у теорију

И тако загледане

Једна у другу

Праснусмо у смех

И ваздух поче

Мирисати

На лакоћу

Силвија

Силвија,

Ту си ми негде

Пред очима

Пуниш ми очну дупљу

Собом

И некако ме допуњујеш

Својом драмом.

Жестоко се противим

Што не постојиш

И што си одабрала

Да те нема

И сваке ноћи

Извлачим ти главу

Из тунела

И пуним ти ноздрве и уста

Ваздухом.

„Остани још мало!“

Преклињем твоје уморно биће

Док поред нас пролазе

Усамљене поетесе.