Пред нама је ново издање Манастира Жиче"Трезвеноумни живот и правила подвижничког живота"(Тумачење Светих Отаца Антонија,Августина и Макарија) Архимандрита Емилијана Симонопетритскога.
Премда је ово штиво на први поглед,намењено искључиво монасима,ипак,и ми,који желимо и осећамо Старца као оног који је на извору Воде Живе,напајао своје богочежњиво срце,можемо да "украдемо" делић тог опитног искуства.
У уводној речи,Теодор Кс.Јангу,професор Теолошког факултета на Аристотеловом универзитету у Солуну,пише:
"Непрестано славословљење Бога,непрестано учествовање у Светој Евхаристији,изучавање богословских текстова,ревносно подвизавање у духу послушања,јесу"константе"које воде човековом сусрету са Богом.
Поштовани Старац доживео је чудо овога сусрета и због тога је"оно што је видео засведочио"(Јн.1,34;3,11)"Ово је онај ученик(нови апостол) који сведочи о Христу".А ми,његова духовна деца,"знамо да је истинито сведочанство његово".(Јн.21,24.)
Ова књига није успаванка.У њој нећемо наћи ни трунку сентименталности.Крајње озбиљна,сурова реалност,прожета надом и непрестаном борбом.Над њом ћемо се расплакати,усхитити,одушевети...обесхрабрити на моменте и одједном,сасвим неочекивано,окренути се и видети Бога који јури за нама,јер смо га тражили.

"Док ми тражимо Бога,Он уствари јури за нама;док ми обећавамо да ћемо Га заволети"из свег срца својега и из све душе своје",Он нас већ воли.И док ми тражимо да видимо Бога,у ствари Он нас посматра.Он нас престиже у свему,и дела уместо нас,чак се и моли за нас,уместо нас.Када те загрлим и када те поштујем,рећи ћеш да сам добар,да те волим;познао си да сам љубав.Али да ли си ме ти упознао или сам пак ја тај који те познаје и који је дошао и загрлио те и открио ти своју љубав?Ја сам начинио овај покрет,стога сам те предухитрио и упознао те.Тако и нас Бог престиже и ми познајемо Њега Који се Својом љубављу везао за нас.То што нас је Бог позано,значи да нас је обухватио Својим загрљајем,и ми тако постајемо зналци Његове љубави."

На трагу личносног и неизрецивог

Сетих се да сам земља 

Што мирише на кишу и печурке

И беше ми пријатно

Испод великог бора

Да ме гази срна,што се скрива од џелата.

И један зрак сунца,случајно паде

На моје образе

Мокре од кише(или суза...не знам већ)

И изненади ме нека радост.

И сетих се,мога драгог Томе

Који каже,како ме памти

Увек насмејану

И заклех се,у моје жиле и корене

(Са којима сам се сјединила)

Да никада више нећу посегнути у очај.

И оно личносно,слободно и свето

Поклони се у мени

Непролазноме

И опет паде један зрак сунца

И миловаше образе.

                            ...Она сам о коме певам и тражим наду у препознавању.