петак, 14. децембар 2012.

Христо Јанарас БОГ , ВРЕМЕ И ЧОВЕК


Бог се уплиће у време да би човека ослободио од времена. Рођење (Христово) у времену јесте један рез у времену, оно побија ток времена, временост као робовање "претходном" и "наредном". Бог се једном пукот
ином могућности уплиће у појавну стварност а могућност је лични однос са Њим; Рођење је једна пукотина у објективној времености, која (пукотина) открива бездимен- зионално вријеме личног односа, превазилажења времена у безграничној садашњости заједнице у љубави. Без Бога, без личног односа и упућености на раг ехеИепсе личносну Другојачијост, човек постаје време, један измериви процес напредујућег мењања: мера његовог живота јесу мијењање као временост и временост као пропадљивост. Без Бога, човек постаје објекат који је у потпуности одређен временом и потчињен истом: на нашем овдашњем, технолошком језику рекли би смо да човек постаје конкретна временска јединка производње и измјерено трајање потрошње — људски живот постаје осам часова, ограничено временско прибјегавање "разоноди", годишњи приходи и годишњи расходи, пензионерско доба, и на крају два датума: датум рођења и датум смрти.
Рођење Христово побија вријеме, зато што у вријеме уводи вјечност "природне" заједнице човјека и Бога. Вјеч ност није материјално време у неком свом бесконачном продужавању, него садашњост личног односа, бездимезионални догађај заједнице у љубави, дакле онај начин постојања који поново успоставља човјека у пуноћи његове личносне истине, изнад сваке ограничености временом, простором или пропадљивошћу природе. Унутар литургијског времена Цркве, вјерни се дотичу укуса тог оневештаственованог времена личне заједнице. Сваки литургијско-евхаристијски скуп није понављање, опонашање, нити символизовање, него наше живо учешће у Тијелу Христовом, у чињеници "природног" уједињења Бога и човјека. А на граница- ма тога догађаја прошлост, садашњост и будућност се сажимају у непосредност присуства: Евхаристију приносимо сви скупа; живи и упокојени, пророци и мученици, преподобни и исповједници, праоци и апостоли, заједно са нама, овдашњим цариницима, разбојницима и проституткама — сви присутни "пред лицем" Божијим, у непосредности личног односа са Њим. Вјечност Цркве се не тумачи (до једино релативно и сликовно) философским појмом "бесмртности душе", Црква не спасава "дух", него цијелога човека, онаквог каквим га је Христос примио у свом Богочовечанском Телу: вечност за Цркву јесте непосредно искуство преображавања времена у перспективама Догађаја спасења, Оваплоћења Христовог, свевременог присуства Тела које врши евхаристију.
Рођење Христово побија вријеме зато што временски след догађања претвара у празнично сведочанство сада- шњости спасења. Упоредо са, и, у суштини, изван и изнад астрономског времена измјерљиве пропадљивости, Црква има свој циклус времена, празнични циклус радости, радост њеног Јеванђеља артикулисану у виду свакодневног празника. Циклус њених празника је покретан и непокретан- не премјестиво кретање и покретна сталност — Божић, Богојављење, Васкрс, Педесетница, Успење, Крстовдан, Ваведење — један за другим пресјеци у хоризонталном времену пропадљивости промене, периодично понављање које живот и вријеме сједињује у неизместивом тежишту које је Догађај спасења. И сваке седмице Васкрсење у недјељу, на границама бројчане пуноће и надилажења бројева којих је седам, и сваки дан циклус часова (дневних богослужења, п.п.) са по- меном неког светитеља, тријумфом једног личног уласка у садашњост вјечности као центром — сваки дан празник побједе над смрћу.
Рођење Христово побија вријеме, зато што побија историју, ту утопију временске објективности, измишљену вечност једног окамењеног "дешавати се" које је саткано од људских страсти, насиља, надметања, интереса, од ужасно- сти мржње, од звјерства израбљивања. Зато што је историја само оно што може да се објективизује у времену, и због то- га непосредност личног односа и није историја — богослужење, љубав, умјетност, политика као правда и самоодрицање. И све оне пројаве личног живота које остају као рјечити спо- меници и побјеђују вријеме, нису историјски фосили објек- тивизирани у сјећању, него непосредности личног присуства, непрекидно актуелне могућности личног учешћа у животу. Рођење Христово побија историју јер људско дешавати се об- ухвата у садашњост егзистенцијалног одмеравања човека са истином, живот изражава, обухвата истином и истину от- крива као живот. Тако се историја као настављање показује као вид робовања објективном времену, човек је у оквирима историје временска јединка, потчињена или побуњена у оквирима објективних "стања" које је одређују, безизлазно заробљена у канцама друштвеног одмјеравања права и оба- веза. Историју препуштамо рукама њених вичних тумача, свих оних који човјека мјере као вријеме и вријеме као производњу, и живот као временост потрошње — капиталистима и социјалистима свих нијанси (сваког кова), у истом врзином колу времена—новца, извитоперења човјека у "новац" (средство), било да су средства за производњу државна, било приватна. Христос прави расцјеп у Историји корјенитим разликовањем Бога и ћесара, овосвјетске организације ради доброг живота индивидуе и слободе личносног остварења у оквирима заједнице љубави.
Рођење Христово побија вријеме јер, преображавају- ћи жељу у љубавну пуноћу трајања, побија првенственост "тренутка". Христос се "рађа од Дјеве", и то безсјемено рође- ње истиче и остварује љубав као свеобухватно прожимање: цијели Бог и цијели човјек се несливено, нераздјељиво, неиз- мјењиво и нераздвојно сједињују у оквирима пуноће љубав- ног "из—ступања", које је дјевичанско, јер је ослобођено не- утољиве индивидуалне жеље. Одатле па на даље, љубав по- стаје "тајна" пројављивања јединства Христовог са човјечан- ством, и свака љубав јесте једна могућност испуњавајућег трајања као дјевичанство самонадилажења. Чежња се осло- бађа временске везаности за "тренутак", љубавно вријеме више није понављање Данајске трагедије, љубав поново по- стаје могућност да човјек изађе из самога себе, из ропства временског слиједа тренутака чежње, да оствари тајну зајед- нице природа у оквиру љубавног самоприношења. Бог се уплиће у вријеме да би човјека ослободио од времена. Али, слобода је увијек једна лична могућност, једна актуали- зована — динамичка потврда истине. Због тога Рођење Хри- стово увијек остаје Тајна страна и чудесна, вјероватноћа лич- ног откровења — не објективност празника, него могућност учешћа у празнику и у вишезначном "благостању".







Протојереј Александар Шмеман ПОСЛЕДЊА ПРОПОВЕД



С вако ко је способан да благодари достојан је спасења и вјечне радости.
Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу, Сину и Светому Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Све- томе (Рим. 14,1).
Благодаримо Теби, Господе, што си открио Себе нама и дао нам предукус Твога Царства.
Благодаримо Теби, Господе, што си нас Ти сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви.
Благодаримо Теби, Господе, што си нам Ти помогао да надвладамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир, узајамну љубав у заједници Светог Духа.
Благодарумо Теби, Господе, за послана нам страдања, јер нас она очишћују од самости и подсећају на "једино потребно", на Твоје вјечно Царство.
Благодаримо Теби, Господе, што си нам Ти дао ову земљу земљу гдје можемо слободно да служимо Теби.
Благодаримо Теби, Господе, за ову школу гдје се објављује име Бога.
Благодаримо Теби, Господе, за наше породице: за мужеве, жене, нарочито за децу, која нас уче како да славимо име Твоје свето у радости, покрету и светој граји.
Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све.
Велик си Ти, Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса Твоја!
Господе, добро нам је овде бити.

* Изговорена 24. новембра 1983. послије Литургије на Дан Благодарења (Дан Захвалности). Извор: Вестник руског хришћанскога движенија бр. 141 (1-2.),1984, Париз. - Превео са руског Зоран Шаренац.



уторак, 11. септембар 2012.

In Memoriam (Barkley Love)




 Чиста лепота
исконска
на руку ми се слива
хладна
као најтежа зима
дотакла се само
чиста лепота
исконска
и нестала
и растала се од мене
трчећи хитро
ка боровим шумама.
*****
 Pure beauty
 premordial
oozed onto my hand
 cold like the coldest winter
touched upon pure beauty
 premordial
and went away
 parted with me
ran hastily
towards pine forets.


Захваљујем госпођи Силвани Вучковић на љубави и труду око превода песме.


четвртак, 6. септембар 2012.


Мучи ме кривице што већ од априла ништа не пишем,зарад оних који воле да читају мој блог па и зарад оних који случајно набасају на овај блог.
Надам се и очекујем милост уобличења речи и поезије...

недеља, 1. април 2012.

Игуман Јефрем ослобођен

Ево радосне вести за нашу Цркву,која се усрдно молила за богоблаженог и христољубивог старца Јефрема.
У овим данима,када Христос жури Јерусалиму,жури да загрли Крст Свој,да пригрли муке,тамницу и страдања,у овим данима,Господ се смиловао на слугу свога,старца Јефрема,да га ослободи,не би ли Му старац многе химне и стихире отпевао са својом манастирском братијом у овим данима који предстоје.
Надамо се и Богу се молимо да ће доћи и помиловање нашем Архиепископу Охридском,Господину Јовану,који такође,Христа ради,трпи прогон и утамничење.

Фотографије преузете са православног сајта
www.pravmir.ru

среда, 7. март 2012.

Земља излазећег Сунца

"...Јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе,да се клањају Теби,Сунцу Правде..."
(део тропара Христовог Рођења)
Јапан,земља излазећег Сунца,вековима се стрпљиво припремала да прими Истину,да се поклони Сунцу Правде,Господу Исусу Христу.
Заслугом Равноапостолног Николаја Јапанског,овај је народ,упркос својој снажној традицији,успео да прими Логоса.
Прелазак у православље,кажњавано је смрћу.Зато се немојте изненадити када видите добро сакривен лик Богомајке,на будистичком кипу.То није за саблазан већ за дивљење јер су нашли начин како да одају част и величанство Богу и Богородици а да сачувају своје животе.

Икона Рођења Христовог




Јапански иконописац  Ирина Рин Јамасито
Образ Богородице замаскиран под фигуром паганског идола







Богородица са Младенцем

Мученици за Христа
Декрет против Хришћанства
Распеће






Спомен 26 јапанских мученика убијених за време владавине императора Тагосаме

Христос,милијардо-ипостасан,у сваком човеку,у свакој нацији,у сваком оку...чека.

Стоји величанствен
не примећујући вишње у цвету
усамљени храст
(Мацуо Башо,Посета Испоснику)

Филм о православљу у Јапану,можете погледати овде

фотографије преузете са руског православног сајта

  


уторак, 6. март 2012.

Моја Макрина

Одавно сам је заволела.У срцу брижљиво склапам детаље њене Иконе која ће се тек насликати или се можда и сама слика...Бог зна.
Синоћ ми је била утеха у тренуцима мучне тишине.
Укорава ме и оправдава ме.Препоручује ми смернице духовних красота које само кроз маглу надзирем и уздахом терам од себе благо-дато.
Немоћна сам-подигни ме.
Слепа сам-води ме.
Моја Макрина.Ама.Амин.

среда, 29. фебруар 2012.

На замагљеном прозору
Цртам
Прстом
Све што ми
Падне на памет
Деца радознало гледају
Са оне стране
Прозора
Мог
И њиховог
Дели нас
Толико тога
Да ли ће знати
Да ли ће разумети
Зашто се пушио
Оџак
На крову моје
Нацртане куће
И зашто се
Сунце
Смешило.
***
Деца су склона улепшавању рамова и слика својих родитеља.Са необичном радошћу и наивом,те слике и рамове ,улепшавају до савршености њиховог поимања савршеног.
Деца су подсетник за реч-утеха али никако нису циљ.Можда зато ми себично чувамо оно мало простора што је остало,само и искључиво за нас.Они то разумеју.С чежњом гледају како се затварамо у тај простор и достојанством" најодраслијег детета"седе испред,у чекаоници.Док време пролази,загледани у сликовнице и дивне илустроване књиге,њихова "бучна тишина" намеће се тек толико да стави до знања-ту сам и чекам да се вратиш.
Ма како расположена,обремењена и ружна,када видим тај леп рам и ту лепу слику у њиховим очима,ја просто додам само још неки детаљ и осећам да ће све бити у реду.






недеља, 1. јануар 2012.

Пред буктавим загонеткама Господњим;Радозналост


Дивна је ствар-живети без утехе,не тражити је,не очекивати је! Тако човек постаје победитељ,њему се покорава судбина.
Али,радозналац за то није спреман.Сваки његов трен ваља утешити нечим новим и новим,обновити надом.Напорно се загледати и упијати слухом у свет: неће ли тамо промаћи нешто ново?Шта?-То је неважно!Нешто непознато,неипитано,нечувено.Иначе-иначе прети досада...
Радозналост је незасита.Радозналац је-незасит;његов је позив-вучји апетит.Слично усисивачу,он прати плен и гута нову прашину малих и великих догађаја.Да,разуме се,то је само прашина коју је он негде накупио и са којом не зна шта да ради;касније,умешна рука ће из њега извући ту прашину-прашину осамљених вести.Радозналац је увек сусретљив,али површно:зато што се он не задубљује,он једино гледа;он жели да се заузме,да"прихвати"-нека,чак,прихваћено уопште и није истина.
За радозналца нису важни ни чињеница,ни истина,ни проблем;важан је једино праг непознатог:он га,опет и опет,прекорачује;то је сва његова радост,његова утеха,његова нова цигарета.
Дакле,не треба да га тешимо.Нека се утеши сам.Шта је са другима,на које он често оставља тако неутешан утисак?
Он је разуман и довољно паметан да би схватио људе онаквим какви они јесу.Али,ниједан међу њима не може превазићи самога себе;ни један врабац неће прелеттети планину,ни један црв неће пропузати кроз облак.
Радозналост,као такву,треба правилно оцењивати.Ономе,ко живот прихвата озбиљно,туђа је радозналост обремењујућа,а сопствена-несносна: он ће са њом ускоро доћи у сукоб.Ко жели дубину,тај се мора учити да види,тај не може да јурца за новим,тај мора да заволи-старо.
Зато што су Велико и Суштинско,Свето и Божанствено-древни и вечни,али увек нови и благодатни за онога који гледа...
Радозналост је-извор површности,загађења живота,безбожништва.Слично рђавој стази,оно неприметно води човека у живо блато.