Често се вратим на ову песму,песника Александра Марића.
Прогања ме бљесак милости уобличења поезије која је посетила и посветлила ову песму,до крајних тананости топлих,сунчаних боја.
У недељи Светог Григорија Паламе,исихасте,којој идемо,осетила сам потребу да пренесем ову песму на мој блог.
Шта има светлост са тамом?Шта има смрт са Животом?
О томе нам пева, Александар,кроз лик песника и владара,Деспота Стефана Лазаревића.
Високи Стефан, Манасија, исихасти
Запиши још и ово
Ма како ти изгледала
Ова привидна суноват
И пад мој усред лова
Смрт је побеђена, умрла је
И као што живот хрли
Ка световима обећаним
Смрт се занела у трку
Није препознала ту жртву
И пасху у телу обећаноме
Запиши слободно у Манасији
Јер каиш окамењене речи
Потрајаће преко постојећег плана
А сокола дочекаће жива рука
Која преко мора већ чека
Господар у своме одречењу
У мраку слободом изабраном
Зрна уплетена и брушена баца
У небо и ваби јата светлости
Да сиђу бар надомак срца
А ти узми све за свитак
И недовршени лов и бројанице
Манастире опасане и згарене
Па светлост нетварну, исихију
Сокола оног за облаке одасланог
И запамти смрт је побеђена
Само се заљубљена твар
У свет и коначност његову
Занела у ноћи душе
Само се занела и ништа више
+++
Пре неколико година,растужена непрепознавањем правих вредности и речи,растужена константним форсирањем у јавности медиокритета,песника-политичара и сатиричара и сваштара,записала сам ову скромну песму.Учинило ми се пристојним да је запишем у наставку ове Александрове,прелепе,надахнујуће поезије.
Кад човек дрхти
И поцрвени,
Не будите смешни!
Није то немоћ.
Налик је лептиру.
Опростите што причам
О летењу
Вама
Који чврсто стојите
На земљи
Нема веће ироније
Од овога
Ни већег смирења.
Кад човек дрхти
И поцрвени
Најлепша се поезија рађа.
То знају они
Што из прикрајка
Држе пера храбрима
Док пишу.
Нема веће ироније
Од овог
Ни већег смирења.
